Tinejdžer IBS

Opis iskustva:

Bio je jako hladan dan sa slabim snežnim padavinama na dan kada sam "umro". Dana 27. Januara 1996. bio sam na skijanju u Aspenu u Koloradu. Bio sam sa svojom devojkom. Nadao sam se da ću je impresionirati svojim veštinama, ali sam naprotiv, imao bliski susret sa veoma tvrdim borom. Bio sam onesvešćen. Bio sam zapanjen kad sam se našao kako lebdim nekoliko stopa iznad svog tela. Moja devojka je pokušavala da oživi moje telo bezuspešno. Vikala je ostalim skijašima da traže pomoć. — Pogledaj, krv! rekao je jedan posmatrač. Bio sam blago radoznao te sam primetio krvarenje iz posekotine na desnoj strani lica koja je ležala na snegu. Moja devojka je skinula svoj krzneni beli šešir i pažljivo ga stavila ispod moje glave. „Jastuk“ je ubrzo pocrveneo od moje krvi i ja sam se setio da sam pomislio da ću morati da joj kupim novi šešir. Pratio sam skijašku patrolu dok su tovarili moje mlohavo telo i vodili me niz planinu. Činilo se da hitna pomoć traje večno, pa sam odleteo u grad da vidim mogu li nešto da vidim. Nisam bio posebno zabrinut, ali sam bio ljut što su bili toliko spori dok sam umirao. Primetio sam hitnu pomoć i vratio se nazad do stanice prve pomoći. Snežna mećava je prerasla u punu mećavu, zbog čega je vozač hitne pomoći krivudao na cesti. Čuo sam ga kako glasno psuje. "Hej čoveče, uhvati se!" rekoh naglas.

Ovde stvari postaju stvarno čudne. Iako je sneg bio gust, mogao sam da vidim kroz njega. Primetio sam da pahulje prolaze pravo kroz moje ispružene ruke i primetio sam kako sam blago sijao. Nije bilo osećaja hladnoće. Mogao sam da osetim emocije svih koji su povezani sa ovom scenom. Cela stvar je delovala kao veoma intenzivan film. Ulazio sam i izlazio iz kola hitne pomoći dok su se polako kretala ulicama.

Odjednom su svi osećaji nestali. Postao sam svestan druge dimenzije u svemiru. Teški zabrinjavajući osećaj je nestao i osetio sam se zaista mirno, kao da sam se vratio kući i upijao ljubav iz izvora koji mi je delovao poznato i toplo. Znam da zvuči ludo, ali osećao sam se da pripadam delu veličine svega što postoji u univerzumu. Ovo mesto gde sam bio prkosi rečima. Čini se kao da je oduvek postojalo i da je deo svih stvari sada i zauvek. Video sam prelepo ljubičasto mesto i osetio kako me biće, puno ljubavi, pita u „misaonom“ smislu da li želim da ostanem ili da se vratim. Razmišljao sam o mojim studentskim danima koji su pred nama. Pitao sam „biće“ da li treba da se vratim odmah, i da li će biti problema da se vratim kasnije. Ovo biće se prijateljski nasmejalo te je nasmejalo i mene, a onda se to dogodilo u trenu. Ponovo sam se vratio u svet bola. Rečeno mi je da sam doživeo potres mozga i da sam bio van svesti trinaest sati. Bilo je tako teško izaći na kraj sa čitavom stvari posle.

Bio sam veoma drugačiji posle toga. Nisam mogao ni sa kim da razgovaram o ovome, jer oni ne bi imali pojma i samo bi mislili da sam lud. Postao sam veoma ozbiljan i zainteresovao sam se o psihologiji, religijama, filozofijama, i uopšte tražio sve istine koje sam mogao pronaći u literaturi, predavanjima i sastancima. Moji roditelji su odobravali promene, ali moja devojka je našla drugog momka. To je bilo najbolje za sve. Mislim da sam je previše uplašio kada sam joj pričao o epizodi sa šeširima i svim njenim razgovorima sa ljudima iz skijaške patrole itd. Dobro je znati da ću ponovo moći da se vratim na to ljubazno, mirno mesto. Više se ne plašim svoje smrti ili smrti bake i dede.