Opis iskustva:

Dan je bio emotivno težak jer je mojoj majci nedavno utvrđen kancer u završnoj fazi. Bila sam veoma depresivna i dan sam provela na kauču gledajući kroz staklena klizna vrata koja su bila na strani kuće prema okeanu.

Na kraju je bilo vreme za spavanje. Legla sam u krevet i moj suprug je bio u susednom kupatilu spremajući se za krevet. Odjenom sam osetila krajnje gađenje, nagnula sam se preko ivice kreveta i počela da povraćam. Onda je sve postalo crno.

Sledeće što znam bila sam blago svesna hitanja kroz ambijent sličan tunelu. Onda sam se našla usred zapanjujuće, očigledno žive, bele. . . bele svetlosti. Još uvek se osećajući zaprepašćeno i zbunjeno, pitala sam se "gde sam ja, šta se dešava?" Onda me je pogodilo. Pomislila sam "oh svanje (ne baš ta reč, znate šta sam mislila), mora da sam mrtva!"

Gotovo istovremeno sa tim uvidom, izgledalo je da me je prožela svetlost i osetila sam najveličanstveniju toplinu i spokoj i prihvatanje koje je moguće. Osetila sam strahopoštovanje. Voljena i uljuljkana. Bilo je jasno da me svetlost voli tako potpuno, da me zna skroz naskroz, nema nikakvog oklevanja u prihvatanju mojih mana i slabosti, i osetila sam malo humora zbog toga kako ozbiljno uzimam sebe i svoj život.

Kako sam se ukotvila u bezuslovnoj ljubavi, uviđala sam sve više i više kako je potpuno i apsolutno inteligentna svetlost. Pravi nivo kreativnosti i intelekta je emotivno i psihološki prevazilazio shvatanje. Znam to jer se svetlost telepatski spojila samnom, dozvoljavajući mi da osetim bar mali deo onoga što je sadržala u sebi.

Bilo je tako mnogo misli i informacija da se osećalo kao zilioni svitaka podataka o pravoj prirodi stvarnosti koji su se čuvali neodmotani. Bila sam izgubljena i obasuta i nisam mogla da shvatim šta to sve znači. Ipak glavna poruka je došla jasno i glasno. Realnost je TAKO mnogo veća, višeslojnija i više dimenzionalnija nego što mi razumemo. Svest je sposobna da iskusi tako mnogo više nego što je mi uobičajno koristimo. Sve ima svrhu i značenje.

I baš kako sam počela da se smeštam u ovoj čudesnoj sredini čula sam prvi glas koji govori. Do tada je sve bilo telepatski. Glas, vrlo dubok i muški je rekao "Da li želiš da se vratiš nazad?" Odmah sam shvatila da je to pitanje da li želim da se vratim mom životu na zemlji. Odmah sam pomislila NE! Kako bih mogla da napustim ovo mesto krajnje lepote i ljubavi? Glas je onda rekao "Ako hoćeš da se vratiš koncentriši se na zvuk." Zvuk, kakav zvuk? pomislila sam.

Sećam se pomeranja moje pažnje i pomalo slušanja na levoj strani. Daleko, daleko kao kroz udaljeni tunel čula sam jako slab glas kako doziva moje ime. Shvatila sam da je to Ed, moj suprug već nekih osamnaest godinja. Čim se moja pažnja vezala za negov glas, ne sećam se jedne sekunde a zatim sam bila ponovo u krevetu sa njim koji je stajao iznad mene vičući iz sveg glasa. Iskustvo se završilo.