Opis iskustva:

Odrasla sam u konzervativnoj jevrejskoj porodici u Filaldelfiji. Obrazovanje je bilo materijalističko i racionalno. Volela sam književnost, bila stidljiva i ozbiljna. Kroz detinjstvo sam prošla kao ateist. Otkako sam, sa osam godina, saznala za holokaust ljutito sam se okrenula protiv bilo kakvog ranog verovanja u Boga. Kako može Bog da postoji i da dozvoli da se pojavi tako nešto? Sa 17, kada sam maturirala, bila sam razorena iznenadnim fatalnim srčanim udarom koji je neočekivano uzeo život mom ocu. Mnogo sam ga volela i osećala sam se napušteno. Da dodamo so na ranu, saznala sam tokom perioda žalosti da se molitve, koje smo nas tri preživele, moja majka, sestra i ja, ne računaju jer smo žene. Besna okrenula sam se Istočnjačkom misticizmu tražeći utehu. Moj odnos sa majkom, koji nikad nije bio dobar, pogoršao se do tačke kada sam napustila dom. Tokom leta 1970. god. preselila sam se u Kaliforniju tražeći avanturu, novi život, i unutrašnji mir. Sve to sam dobila na dramatičan i neočekivan način dok sam boravila u Venecija Plaži izvan Los Anđelesa u Julu 1970. god. kada me je incident na motorciklu doveo do iskustva blizu smrti.

Vožnja motorom, moja prva, bila je deo proslave dolaska. Dečko koga sam srela odveo me je da vidim predstavu "Kosa", koja slavi hipi antikulturu i doba Akvarijusa, u kom će "mistično otkriće u kristalu i istisnko oslobođenje uma" nekako transformisati naše društvo u jedno sa "harmonijom i razumevanjem." Vozeći se natrag sporednim putem gde kacige nisu obavezne, udario nas je pijani vozač. Bačena sam na zemlju glavom napred i pretrpela frakturu lobanje i brojne plomljene kosti glave. Kada je stigla policija, krenuli su da uhapse vozača automobila sa tužbom za ubistvo, pošto je moja glava bila tako teško unakažena da su pretpostavili da sam mrtva.

To se nije desilo. Provela sam dve nedelje u bolnici, gde mi je fraktura zalečena i davano mi je dovoljno lekova da podnesem bol. Kada sam bila otpuštena rekli su mi samo da uzmem aspirin, Bila sam previše mlada i naivna da bih shvatila s čime se sad suočavam i nisam se raspravljala sa njima. Međutim kada sam stigla u moj privremeni stan, bila sam ispunjena takvim očajem da sam bila rešena da prva noć bude i moja poslednja. Moja tolerancija na bol je jako niska i kontuzije koje su odrale polovinu kože sa mog lica zdrobile su moju sliku o sebi. Nisam imala porodicu da bih razgovarala i ništa zbog čega bih živela. Bol je sada bio nepodnošljiv i ni jedan muškarac nikada ne bi voleo grotesknu kreaturu kakva sam postala. Legla sam na krevet, bezbožnik i kao većina ateista u vreme iskušenja, molila sam se iz dna duše Bogu da me uzme.

Nekako neki neočekivani mir se spustio na mene. Našla sam se kako lebdim pod plafonom iznad kreveta gledajući dole na moje besvesno telo. Jedva sam imala vremena da shvatim veličanstvenu neobičnost situacije - bila sam ja ali izvan mog tela - kada mi se pridružilo blistavo biće okupano svetlucavim belim sjajem. Kao i ja to biće je lebdelo ali nije imalo krila. Osetila sam strahopoštovanje kada sam mu se okrenula; to nije bio običan anđeo ili duh, već je bio poslat da me spasi. Takva ljubav i nežnost je zračila iz tog bića da sam osetila da sam u prisustvu Spasitelja.

Ko god to bio njegovo prisustvo produbilo je moj osećaj spokojstva i probudilo je osećaj radosti kada sam prepoznala mog pratioca. Nežno me je uzeo za ruku i izleteli smo kroz prozor. Nisam se iznenadila sposobnosti za to. U ovom čudesnom prisustvu sve je kako treba da bude.

Pod nama je ležao divni Pacifik, nad kojim sam uzbuđeno gledala izlaske i zalaske sunca tokom nekoliko dana koliko sam bila ovde. Ali nešto još veće usmerilo je moju pažnju na gore, gde je veliki otvor vodio kružnoj stazi. Mada je izgledao dubok i dalek na kraju, bela svetlost je sijala kroz njega i izlivala se u tamu na drugoj strani kamo je otvor pozivao. Bila je to najblistavija svetlost koju sam ikada videla, mada sa spoljne strane nisam uvidela koliko je njene veličanstvenosti skriveno. Staza se uspinjala na gore, ukoso, na desno. Sada još uvek držeći se za ruku sa anđelom, bila sam vođena u otvor malog tamnog prolaza.

Sećam se tada dugog putovanje na gore prema svetlu. Verujem da sam se kretala vrlo brzo i kroz jedno neizmerno prostranstvo, ali celo područje je izgledalo izvan prostora i vremena. Konačno sam stigla na odredište. Bilo je to tek kada sam se pojavila na drugom kraju i shvatila da više nisam u pratnji bića koje me dovelo ovamo. Ali nisam bila sama. Tamo, ispred mene bila je živa pojava Svetlosti. U njoj sam osetila jednu sveprožimajuću inteligenciju, mudrost, samilost, ljubav i istinu. To savršeno biće nije imalo ni oblik ni pol. To ću ubuduće nazivati On, radi naše uobičajno prihvaćene sintakse. Sadržao je sve, kao što bela svetlost sadrži sve boje duge kada prolazi kroz prizmu. I duboko u meni došlo je do jednog trenutnog i čudesnog prepoznavanja: ja sam se zapravo suočila sa Bogom!

Odmah sam ošinula po Njemu sa svim pitanjima o kojima sam se ikad pitala; svim nepravdama koje sam videla u fizičkom svetu. Ne znam da li sam to učinila namerno, ali otkrila sam da Bog zna sve naše misli odmah i odgovara telepatski. Um mi je bio ogoljen; u stvari, ja sam postala goli um. Vazdužastog tela s kojim sam putovala kroz tunel izgleda da više nije bilo; to se samo moja lična inteligencija suočila sa Univerzalnim umom, koji se obukao u veličanstveno, živo svetlo koje se više osećalo nego videlo, jer ni jedno oko ne bi moglo upiti njegov veličanstveni sjaj.

Ne sećam se tačno sadržaja našeg razgovora; tokom povratka, uvidi koji su dolazili tako jasno i potpuno u Nebu nisu stigli sa mnom nazad na Zemlju. Sigurna sam da sam postavila pitanje koje me mučilo od detinjstva o patnjama moga naroda. Bila sam duboko uznemirena izveštajima iz prve ruke koje sam čula na mom poslu u Filaldelfiji od granatama pogođenih dečaka ne starijih od mene, i drugim užasima rata koji se odvijao u Vjetnamu. Sećam se ovoga: postoji razlog za sve što se dešava, bez obzira kako užasno to izgleda na fizičkom planu. I unutar mene, kako mi je dat odgovor, moj vlastiti probuđeni um je reagovao na isti način: "Naravno," pomislila bih "ja to već znam. Kako sam ikad mogla da zaboravim!" Zaista, izgleda da sve što se dešava ima svrhu, i ta svrha je već poznata našoj večnoj suštini.

U vreme kad su pitanja prestala, jer sam iznenada bila ispunjena sa svom mudrošću Bića, bilo mi je dato više od samih odgovora na pitanja: svo znanje mi je bilo otkriveno, kao trenutno cvetanje neizmernog broja cvetova odjednom. Bila sam ispunjena Božijim znanjem i iznenada videla kako univerzum funkcioniše. Bilo je tako jednostavno i lepo tamo. Osećanje koje sam donela nazad je jedna međupovezanost svih stvari i neprestano razvijanje bezuslovne ljubavi koju sam imala odbacivši prethodne svoje stavove posle susreta sa ovom neopisivom Osnovom života.

Ono što nikad neću zaboraviti je takođe osećaj da sam kod Kuće, na zaboravljenu čežnju duše, središte kruga večnosti, ispunjenje svih naših neizrečenih snova. Da bila sam živa tamo, nezamislivo mnogo. Kontrast je tako veliki da ne mogu da načinim ni matematičko poređenje. Neka nesavršena analogija bi bila poređenje naše telesne životne suštine na zemlji sa trperenjem jedne sveće, i Život koji teče kroz odvojenu dušu ili duh kao bljesak koji se odvojio od sunca.

Ali moje putovanje otkrića je tek počelo. Onda sam bila vanredan putnik kroz univerzum. Trenutno, brzinom misli putovali smo do središta zvezda koje se rađaju, supernova koje eksplodiraju, zvezdi koje umiru, videla galaksije koje se veličanstveno kovitlaju u blistavom svemiru, uključujući i naš Mlečni Put. Utisak koji sada imam o tom putovanju je da se osećalo da je ceo univerzum jedan veliki objekat izatkan od istog materijala. Prostor i vreme su iluzije koje nas drže na našem planu; tamo napolju sve je prisutno istovremeno. Bila sam putnik na Božanskom svemirskom brodu gde mi je Tvorac pokazao punoću i lepotu cele njegove Tvorevine. Tamo nije bilo tame, niti među bilo kojim od objekata. Svaki objekat je bio odeven u svetlo i bio je živ, svestan i pun ljubavi.

Poslednja stvar koju sam videla pre nego što se spoljašnje viđenje završilo bila je veličanstvena vatra - jezgro i centar čudesne zvezde. Možda je to simbol blagoslova koji ću dobiti. Sve je izbledelo izuzev bogato pune praznine u kojoj smo To i ja obuhvatili Sve što postoji. Tu sam osetila, u neizrecivoj veličanstvenosti, zajedništvo sa Bićem Svetla. Bila sam ispunjena ne samo sa znanjem, već takođe i sa ljubavlju. Bilo je kao da Svetlost uliva u i kroz mene. Bila sam objekat Božije ljubavi; i iz njegove/naše ljubavi dobila sam život i nezamislivu radost. Moje biće je transformisano; moje zablude, gresi, i krivica su oprošteni i pročišćeni bez pitanja; i sada sam bila Ljubav, prvobitno Biće, i blaženstvo. I na neki način, ostala sam tamo u Večnosti. Takvo jedinstvo se ne može raskinuti. Ono je uvek bilo, jeste i biće.

Iznenada, ne znam kako ni zašto, vratila sam se svom slomljenom telu. Ali čudesno, donela sam ljubav i radost, bila sam ispunjena jednom ekstazom iznad mojih najneobuzdanijih snova. Ovde, u mom telu, sav blol je uklonjen. Još sam bila očarana bezgraničnim uživanjem. Sledeća dva meseca, ostala sam u tom stanju, zaboravivši na svaku bol.

Osećala sam se kao ponovo stvorena. Videla sam čudesna značenja svuda, sve je bilo živo, puno energije i produhovljeno. Svetlost i ljubav ispunile su svaki objekat, bio prirodan ili načinjen od strane čoveka. Mada je tokom vremena taj dragoceni dar bledeo, sada razumem da je to sve što postoji. U našoj osnovnoj prirodi, mi smo ljubav i svako je voljen i oprošteno mu je u svakom trenutku.

Posle nesreće ova transformacija se pokazala u mom ponašanju U prošlosti sam bila bolno stidljiva i nisam se osećala vrednom da budem voljena. Izašla sam napolje sa glavom umotanom u zavoje i dobila posao za nedelju dana, stekla puno prijatelja, i ostvarila prvu pravu ljubavnu vezu. Posle zemljotresa 1971 god. u Silmaru vratila sam se na Istok i otišla kod moje majke, sa kojom sam se pomirila. Vegetarijanac sam većim delom mog zrelog života jer znam da ljubav i svetlo borave u životinjama i u svetu prirode jednako duboko kao i u nama. Započela sam fakultet sa 23 i diplomirala Phi Betta Kappa. Otada sam se udala i postala majka, što shvatam kao deo moje misije.

Kada sam otkrila IANDS 1989, konačno sam razbila pečat ove skrivene misterije i odlučila da podelim gde god budem u prilici. Kao mnogi drugi, postala sam više duhovna nego religiozna. Mnoge religije su izgubile zlatan ključ za razumevanje - da je Bog imanentan i transcedentan; ovde i svuda, sve u isto vreme. Oni od nas pozvani na duhovno traženje su otkrili da su vrata već otvorena i mističan novi ciklus je tu. Mi smo svi brušene stranice sjajnog dijamantskog srca našeg Tvorca i jedan drugog. Kakvo divno vreme da se bude živ, živi i govori o Istini i poveže sa zaboravljenom mudrošću u drugim dušama!

Mada je prošlo 36 godina od mog nebeskog putovanja, nisam ga nikada zaboravila. Niti sam ikad, suočena sa ismevanjem i nevericom posumnjala u njegovu realnost. Ništa tako jako i da toliko menja život ne bi moglo ni da se sanja ni halucinira. Sasvim suprotno, smatram ostatak mog života za prolaznu fantaziju, kratak san, koji će se završiti kada se ponovo probudim u stalnom prisustvu velikog Davaoca života i blaženstva.

Svakog, ko je tužan ili se plaši uništenja u smrti, uveravam u ovo: nema smrti; i ljubav nikada ne prestaje. Savremeni fizičari nas uveravaju da materija ne umire, već se pretvara u energiju. Telo vidim kao oblogu unutar koje je smeštena besmrtna svesnost. Kada je naša misija završena uklanja se obloga i uzimamo naš veličanstveni oblik, zajedno sa potpunim duhovnim razumevanjem koje uzalud tražimo tokom naših zemaljskih dana. Onda, pošto smo završili ovu privremenu školu, dobijamo našu referat karticu u retrospektivi života, sa dodatnim kreditom ljubavi, oproštaja, i služenja drugima. Onda možemo da nastavimo naše putovanje neopterećeni, slobodni, i istinski živi. Jednog dana vi koji čitate ovo i ja bićemo zajedno u tom kraljevstvu ljubavi, svetlosti i beskrajnog blaženstva.

Kakve ste emocije osetili tokom iskustva? U početku sam osetila olakšanje što sam se oslobodila tog oštećenog, ružnog tela i lica. Kada sam shvatila da sam pred Bogom, zaista sam se razljutila i okrivila ga. Kada sam dobila sve odgovore bila sam ushićena, u stanju čuđenja i radosti. Tokom obilsaka univerzuma osetila sam zadivljenost. Konačno kada sam se utopila u početno, nestvoreno Jedinstvo, osetila sam orgazmičko blaženstvo i ekstazu mog celog bića sa Bogom i celim Univerzumom pored toga.

Da li ste imali osećaj posebnog znanja, univrzalnog reda i/ili svrhe? Da, znala sam mnogo više, ali što sam donela nazad je da je sve u Univerzumu povezano, da je život svrsishodan, nije slučajan, da smo voljeni više nego što možemo da zamislimo, da postoji Bog, i da se život nastavlja.

Da li je bio neki, ili više delova iskustva posebno značajan, ili važan za vas? Sve je bilo tako čudesno. Znajući da naši životi imaju značenje, da smo u suštini duhovna bića na ljudskom stupnju, da je sve živo, da je univerzum ispunjen ljubavlju i svesnošću, i konačno da smo mi svi jedno, međusobno i sa Bogom, daje mi veliki mir, radost i nadu.