Opis iskustva:

Srušio sam se od toplotnog udara dok sam sipao gorivo u moj pikap. Jednog minuta sam prao vetrobransko staklo a sledećeg sam bio na zemlji gledajući gore ka mojoj ženi i radniku na pumpnoj stanici. Oni su me stavili u vozilo i odjurili do mesnog medicinskog centra, udaljenog kilometar i po. Sećam se da nisam bio u stanju da se pomeram i da sam mislio kako je tužno što ću umreti tako daleko od mog doma u Vajomingu. Kad smo stigli, izašla je osoba iz sobe za hitne intervencije na parking, videla me skljokanog u vozilu, i pritrčala da pomogne. Ona je otvorila vrata i delimično sam ispao napolje dok me nije zgrabila. Držala me je dok medicinska sestra sa koliicima nije došla da me preuzme. Sećam se da sam imao osećaj da umirem dok su me na kolicima unosili u bolnicu.

Bilo je to snažno i duboko umirujuće. Najbliže kako bih to mogao opisati je kao kad neko hoda kroz dugu, staru kuću gaseći svetla u svakoj sobi, jedno za drugim. To se moj sistem gasio. Bilo je tako umirujuće. Nejasno se sećam da su me stavili na ležaj na ICU i da su uradili neke brze testove na MRI. Odvezli su me nazad u ICU sobu (tako mi je rečeno; ne sećam se toga).

Svet se izgubio i ja sam bio negde. Bilo je tamno i mirno. Nekako, znao sam da nisam nigde otišao; da sam još na istom mestu ali u drugom njegovom delu. Taj novi svet je isti svet koji znamo ali samo u drugačijem obliku. Sećam se tog neverovatnog osećanja ljubavi, prihvatanja, opraštanja. To je potpuno prožimalo celo moje biće. Ja sam alkoholičar rekovalescent i u tom trenutku sam shvatio da sam pio da bih došao do tog osećanja koje sam sada imao. Takođe se sećam osećaja ogromnog prostranstva, nezamislivog prostora svuda oko mene. Ali takođe sam osetio da je u isto vreme mali i prisan. Takođe sam osetio da tu nema vremena a opet, tu je sve vreme takođe.

Ne sećam se ni jednog drugog bića izuzev na udaljenosti u senkama okruženja. To nije bilo važno, oni su samo tiho posmatrali. Onda je ispred mene lebdelo veliko lice. Imao sam osećaj ogromnosti koji je neopisiv. Bilo je ogromno i prisno u isto vreme. Takođe sam znao da je to jedan oblik 'boga', nešto što ja mogu da razumem. Mislim da smo ćaskali. Taj deo je nejasan. Onda mi je predstavljena mogućnost izbora. Mogao sam zauvek da ostanem u tom večnom blaženstvu ili da se vratim i završim ono što nisam uradio jer se još nije očekivalo da budem ovde. Sva komunikacija tokom tog perioda je bila neverbalna, kao neki vid telepatije samo dublje jer sam takođe bio okružen emocijama. Pitao sam Biće šta želi da učinim. Iz nekog razloga, to je bilo uglavnom veliko lice odraslog muškarca sa crnom bradom. Tada nisam mnogo razmišljao o tome ali to je bio takav stereotip da sam posle svega sumnjao u moje iskustvo, jer je bilo tako šuplje.

U svakom slučaju, on je zračio neizmernim osećajem ljubavi i veselosti. Znao sam iznad svake sumnje da je izbor da se vratim na meni i da, ako odlučim da ostanem, neće biti optužbi, samo bezuslovna ljubav. Osećaj bezuslovne ljubavi je bio jak tokom iskustva. Osetio sam da je moj zadatak da se vratim, treba samo da budem što bolji mogu i da pomognem drugima kako prilike budu nastupale. NISAM HTEO da odem. Ali odbacio sam svoju volju i okrenuo se da pođem dole mračnim prolazom koji je vodio negde.

Naročito se sećam jedne stvari naposletku. Stao sam, okrenuo se i rekao mu 'Bolje da pripremiš neka prokleta čuda da bi učinio ovo vrednim utrošenog truda.' Zadnje čega se sećam je bio smeh i humor pun ljubavi.

Probudio sam se i bio odmah pod napadom najužasnijeg, piskavog alarma koji sam ikada čuo. Seo sam na postelju sa žicama i crevima nakačenim na svaki deo i otvor mog tela. Doktor i sestra su dotrčali do mog odeljka i poklizali se pri zaustavljanju. Bilo je to kao kad u crtaću ptice trkačice kojot pokušava da se zaustavi a nastavlja da se kliza u napred. U stvari nije se tako desilo ali sam imao takav utisak. Sestra je prišla sa moje leve strane i počela da lupka po mašini pored mene. Očigledno aparat je pokazao ravnu liniju dok su oni bili van prostorije i ona je pretpostavila da je prestao da radi, budući da sam ja sedeo i gledao naokolo. Kasnije sam shvatio da je to bio EKG aparat koji je zabeležio da mi srce nije kucalo nekoliko sekundi. Začudo, bio sam 100% oporavljen, kao nov. Otpustili su me jedan sat kasnije i otišao sam u hotel da prenoćim.

Kako je prošlo 8 godina od događaja, prepustio sam ga zaboravu. Počeo sam da sumnjam u njega i smatrao ga za jednu prejaku maštariju tokom mučnog iskustva. Ali, čitajući sve ove IBS priče padaju mi u oči neke stalne sličnosti; istaknut osećaj preplavljujućeg osećanja ljubavi i prihvaćenosti tokom događaja koje je izgleda svako naveo, bez obzira na druge stvari. Voleo bih da sam sa većim uverenjem u pogledu mog iskustva, ali moj nedostatak vere izgleda da se nastavlja i preči mi se na putu.

I poslednja stvar; imao sam veliku fizičku promenu posle događaja. Očigledno, kada sam bio primljen u bolnicu bio sam pred vratima smrti i odškrinuo ih. A kada sam se 'probudio' osećao sam se fantastično. Moja čula mirisa i ukusa su se neverovatno promenila. Decenijama sam hronično pio i pušio ručno motane cigare po pola kilograma. Moji čulni osećaji su bili davno izgoreli. Ali sada sam mogao da osetim mirise svuda oko sebe, takođe sam mogao da ih razlikujem. Moje čulo ukusa je bilo tako dobro da sam morao da promenim ishranu i pređem na svežu hranu jer sam mogao da osetim hemijske dodatke u gotovoj hrani. Mogao sam da osetim i namirišem hlor u gradskoj vodi, tako da je nisam pio. Promenio sam se od mrtvih usta i nosa u superosetljivog odmah kad sam izašao iz bonice.

Onda se setim moje zadnje pritužbe 'Bogu' da mi pruži dokaz u obliku čuda. Eto, takav kakav je, vredi li moj IBS u nešto malo široj slici. I dalje se pitam da li je bio stvaran ili se moj umirući mozak našalio po poslednji put na moj račun. Ovaj život proživljavam dan za dan. Ne znam kada ću ponovo umreti, može biti sledećeg trena ili za više godina. Zaista nemam drugo do da zaista živim svaki dan kao da mi je poslednji. Većinu dana sam agnostik jer znam vlastitu sposobnost samoobmane. Ovu priču nikom ne govorim, suviše je neverovatna. Znaju moja žena i ćerka ali samo sam tokom vremena još par izabranih pojedinaca upoznao sa tim. Ne želim da je ispričam i podelim, ali iz nekog razloga osećam da je potrebno da je iznesem ovde. Već godinama nisam je nikome ispričao. Uprkos tome, nadam se da svi imate dobar život, i ako svi podelimo zajedničko iskustvo, sastaćemo se i obići zbog toga.

Tokom iskustva, da li ste dobili informaciju o smislu života? Da. Voleti druge. Dati sebe drugima. To je bilo vrlo jako. Zato sam izabrao da se vratim nazad.