Opis iskustva:

Kada sam se udavila osetila sam najgrozniji bol u trajanju od naizgled jedne sekunde. Onda mi je postalo prirodno da dišem vodu. Vrlo jasno se sećam svojih misli jer sam pomislila da sam postala sirena. Moje telo je lelujalo u vodi, kao da sam imala rep koji se pomerao gore dole kao kod sirene ili delfina. Takođe se sećam da sam donela odluku da držim oči otvorene. Želela sam da vidim gde idem dok me je svetlo pozivalo da ga sledim.

Nedugo zatim počela sam da ubrzavam. Kretala sam se tako brzo da moje telo nije moglo da ide u korak sa mnom. Osećala sam se blaženo slobodna i ushićena. Ušla sam u tunel sa sjajnim svetlom na njegovom kraju. Onda sam postala deo tog Svetla. Nikog nisam videla ali sam znala da sam u prisustvu Boga.

Sa druge strane života bila sam obavijena toplinom i ljubavlju kakvu nikad pre nisam osetila. Osetila sam se sigurnom, slobodnom i neograničenom. Mada se ne sećam nikakvih vizuelnih slika, znala sam da sam kod kuće. Bila sam potpuno podržana u svemu što bih mogla da poželim da uradim. Bila sam deo Univerzuma; bila sam deo sunca; i bila sam deo Boga! Imala sam osećaj potpune sigurnosti i bila sam ekstatično srećna. Nisam imala svest da sam dete ni da imam nekakav oblik, ali znala sam ko sam. Znala sam da sam deo svega, ali sam takođe imala osećaj individualnog identiteta. Bila sam ispunjena ljubalju i radošću.

Onda sam čula neke glasove u daljini kako dozivaju moje ime. Moja majka je plakala i govorila mi da dišem. Znala sam da treba da se vratim nazad i odlučila sam da to učinim, uprkos tome što sam gledala ka svetlu i molila da ostanem. Iznenanda osetila sam mučan bol. Ljudi su me udarali po leđima pokušavajući da me nateraju da dišem. Udisala sam vazduh u pluća i to je bolelo podjednako kao i udisanje vode kada sam se udavila. Bila sam ljuta zbog bola, bila sam ljuta što sam morala ponovo da se 'rodim'! To je bolelo! I danas, kada mi masiraju leđa, ta ljutnja se pokreće iz mojih ćelijskih memorija.

Bila sam oživljena ubrzo posle davljenja, ali ništa više nije bilo isto. Desilo mi se nešto što nisam mogla da stavim u reči. Bilo je to 'znanje' koje je postavljalo izazov mojim mislima i verovanjima do kraja mog života. Imam slabo sećanje na davljenje, ali ono što se desilo posle toga je odredilo moje znanje ili iskustvo kao deteta. U svom srcu sam nosila slike i osećaje za koje sam znala da nemaju ništa sa mojim fizičkim iskustvom.

Počela sam da radim duge meditacije na tamnim mestima. Živela sam u Mađarskoj gde mnogi stanovi imaju unutrašnja i spoljašnja vrata sa prostorom od oko 60cm između njih. Sedela bi u tom prostoru u potpunoj tišini sa svojom lutkom. Osećala sam mir dok sam žudela za poznatim spokojem iz mog iskustva.

Drugo mesto gde sam provodila vreme je bilo ispred trodelnog ogledala. Nakrenula bih ogledala pod pravim uglom, mogla bih da vidim umnožen svoj lik ili jedan kraj za mene, tačka. Istinktivno sam znala da ga nema. Postala sam opsednuta beskrajem.

Moja opsednutost beskonačnošću nije se završavala pred ogledalom. Kada sam pošla u školu tražila sam od oca da me uči da množim. Umesto dva puta dva, moji su brojevi bili milioni i milijarde. On je smatrao da je to čudan zahtev, ali sam ga uveravala da želim da ga učinim ponosnim kad dobijem najbolje ocene u razredu.

Mada sam živela u komunističkoj zemlji išla sam u crkvu i imala nedeljne časove religioznog obrazovanja. Sveštenik je dolazio u našu školu ili bi ponekad mi išli u kapelu. Volela sam te sastanke jer nam je sveštenik čitao očaravajuće priče. Njegova nastava je bila više duhovna nego religiozna. Nisam se mogla zasititi.

Sveštenici su bili članovi naše zajednice i provodili smo mnogo vremena sa njima. Tražila sam odgovore od mnladog sveštenika na mnoga pitanja. Pitala sam stvari kao: 'koliko je kofa potrebno da se isprazne okeani' ili 'koliko stepenika treba da se popnem uz Jakobovu lestvicu da bih stigla do neba.' On bi zauzvrat pitao koliko bi mi trebalo da odgonetnem misteriju Svetog Trojstva. Odgovorila sam da taj odgovor već znam. Znam jer sam 'iskusila' odgovor. Više se na sećam kao sam saznala, ali to znanje je postalo moja istina. Znala sam da sam vrlo moćno biće, da sam deo Boga, i da moj Duh nikada neće umreti. Ja sam Duh u ljudskoj inkarnaciji.

Crkva je bila upravo iza mog doma i na put do kuće moje bake. Svakog dana, ulazila sam u nju ili zbog mise, blagoslova, ili samo da meditiram. Volela sam miris tamjana, svetlost sveća, i osećanje mira kada bi sela na klupu kraj kovčega u kom su bile mošti sveca. Tu sam se osećala sigurno.. Drugo mesto koje mi je pružalo mir je bilo groblje. Igrala sam se tamo skoro svakog dana, posećujući grobove mog ujaka, tetke i rođaka. Razgovarala bih sa njima. Grobari su me dobro poznavali i zabavljala su ih moja brojna pitanja i shvatanja.

Živela sam veliki deo mog života u svojoj glavi i stvorila vlastite snove. Smislila sam kako da kreiram svoj život. Sve do danas, osećam se bar delimično odgovornom za Mađarsku revoluciju. Očajnički sam želela da dođem u Ameriku, i uložila sam mnogo žudnje i energije u taj san.

Na univerzitetu, studirala sam Engleski i filozofiju. Otkrila sam da me filozofija veoma uznemirila jer je tražila da dovedem u pitanje sve što je konačno imalo smila za mene. Takođe sam ponovo preispitala 'znanje' koje je bilo duboko u meni. Nisam shvatala šta je to bilo, jer u to vreme, nije se govorilo ni pisalao o onome što se meni dogodilo. Svesno sam to potiskivala, ali to je nastavilo da se prikrada u moj život. Na primer, moj diplomski rad koji sam napisala iz Engleskog se zvao 'Presek Vremena i Beskonačnosti'.

Bilo mi je skoro 30 godina kada sam shvatila da sam imala iskustvo blisko smrti. To je bila tajna koju sam nosila u sebi koja je bila tajna i za mene samu. Onda jednog dana, gledala sam neki TV program o IBS-u. Počela sam da gutam knjige o toj temi. Iznenada sve je imalo smisla. Razumela sam zašto sam opažala život na tako drugačiji način.

Kada sam shvatila da sam bila 'mrtva', znala sam da mogu da pomognem da odagnam strah drugima koji su se suočavali sa izazovom prelaska. Više godina bila sam volonter u bolnici, pomažući ljudima da se nose sa njihovim najvećim strahom. Spojila sam molitve, čitanja i muziku za koje sam mislila da će olakšati proces za one koji su bili pred prelaskom.

Da li ste videli nezemaljsko svetlo? Da, toplina i svetlost su me pokrili kao pokrivač. U srcu sam čula poruku: 'Drago moje dete' govorila je 'čuvam te i blagosiljam. Ti si svetionik, moja sjajna zvezda. Ispunjena mojim Svetlom. To si ti.'

Koje ste emocije osetili tokom iskustva? Širom otvorenih očiju videla sam Svetlost. Moje biće je bilo ispunjeno čistim zadovoljstvom. Pomislila sam: 'Gde sam? Kakvo je ovo mesto? Tako je svetlo! Tako svetlo!' Rastopila sam se u toplom zagrljaju. Nisam osećala strah, čak ni trag žaljenja, tuge, osude ili bola. Postojala je samo ljubav; Ništa sem ljubavi. Bila je to topla ljubav, neodoljiva ljubav, draga ljubav, koja se širi, obgrljava, prihvata, neguje, i široko raširenih ruku VELIKI ZAGRLJAJ LJUBAVI! Moja BIT se raširila. Znala sam da sam u Božijem prisustvu. Udisala sam Njegovu ljubav u moju savršenu dušu. 'Volim te i uvek sam uz tebe.' Čula sam Božiju poruku glasno i jasno. A onda se završilo. Osetila sam suze.

Da li ste imali promenu vaših vrednosti i verovanja zbog iskustva? Da, Verujem da je Bog bezuslovna ljubav i ne mogu da prihvatim većinu religija.

Tokom vašeg iskustva da li ste dobili informacije o smislu života? Da, rečeno mi je da treba da se vratim nazad i shvatila sam da sam deo Boga.

Ima li nekih drugih pitanja koja bi mogli postaviti da pomognemo da iskomunicirate vaše iskustvo? Interesuju me sve detaljne priče. Da li su one stvarne, ili su zasnovane na religiji ili mašti? Pošto sam ja videla samo jako svetlo bez ljudi ili religioznih figura. Pitam se šta je istina a šta deo religijom ispranog mozga. Pitam se kakvo je ubica, koji je imao IBS imao iskustvo života posle smrti. Da li ima ljudi koji su ubijali u ime 'Božije' da su podelili iskustva koja bi mogla da zaustave druge da to čine?