Opis iskustva:

Bila sam napadnuta. Ležala sam leđima na zemlji a napadač je sedeo na meni dok su moje ruke bile prikovane pod njegovim kolenima, a on sedeo na mojim bedrima. Jednom rukom me je davio a drugom gušio i udarao mojom glavom o zemlju. Opirala sam se ali nisam bila u stanju da se pomerim. Mentalno, borila sam se za život. Onda sam shvatila da se nalazim u tami - sasvim budna i svesna, ali više nisam gde sam bila pre. Tama nije bila strašna niti me je plašila. Samo sam bila iznenađena, sećam se da sam mislila, "Oh, ovako umirem." Nije bilo ložih osećanja, samo iznenađenje. Onda sam svesno odustala od borbe za život i trenutno sam se našla sa Svetlom. Potpuno izvan fizičkog sveta, izvan vremena i prostora. Nisam videla očima već? osećala? Umotana u Svetlo. Osetila sam bezuslovnu ljubav, spokoj i radost u tolikoj meri kako se to nikad ne može osetiti i doživeti ovde. Bila sam jedno sa Svetlom. Bila sam celovita. Bila sam kod kuće. Ovde ne postoji loše ili zlo. Nema bola, gladi, žeđi, patnje, borbe, drskosti, bolesti, itd. Osetila sam da ih tu ima mnogo i da smo svi bili jedno, svako sa drugima i svako sa Svetlom u savršenom svetom jedinstvu sa Svetlom. To nije kako sam mislila da će biti. Mislila sam da će biti tunel i da će moj život proteći u bljesku pred mojim očima ili da ću gledati odozgo na moje mrtvo telo ili sresti moje mrtve rođake. Moje ideje o tome pre ovog iskustva su bile u takvim fizičkim odrednicama. U svakom slučaju, u mom iskustvu, bilo je savršeno. To je zaista gde (ili zašta u postojanju) treba da budemo. Onda, iznenada kako sam dospela tamo, vratila sam se. Napadač me je još držao prikovanu ali mi je pustio vrat i lice i više nije udarao mojom glavom o pod. Prvo što sam osetila je bio BOL. Onda sam otovrila oči za još svireposti.

Prvo sam poricala celo iskustvo. Pretvarala sam se da se ništa od toga nije desilo. Godinu dana kasnije prošla sam kroz post-traumatski stres (nikad nisam zatražila pomoć). Imala sam sve klasične simptome i probleme. Dodatno, bila sam besna što sam se vratila ovde umesto da ostanem tamo. Vraćena nazad, osetila sam ogroman teret na sebi - ne bukvalno već, imam veću percepciju šta je loše, jer sam osetila kako to izgleda biti u jednom postojanju bez toga. Osećam zlo i propast sveta u kome živimo. Mi nismo celoviti. Osećam grehe. To je kao da je osoba rođena sa teškim kamenom na leđima. Zna da je on tu, ali ne zna za ništa drugačije. Onda se kamen ukloni na kratko sa njenih leđa. Oseća da je teret nestao :) Onda se kamen ponovo vrati. Kamen se onda oseća mnogo težim nego pre. Tako je sada biti ovde.

Samo želim da ponovo budem tamo jednog dana, kada Bog to bude hteo. Svetlost nazivam Bogom. Volim tu Svetlost svim svojim srcem i dušom.

Ne znam o čemu se tu zaista radi. Znam da postoji mogućnost da je to bio samo psihološki fenomen, ali ne verujem da jeste. Smatram to za gorko-sladak blagoslov.