Opis iskustva:

U avgustu 1985. kada sam imala samo 5 godina, bila sam na izletu brodom po lokalnom jezeru. Ujeo me je komarac i razvila sam encefalitis (zapaljenje mozga). "Umrla sam" i odlutala u bezbednu crnu prazninu utehe i lakoće, bez bola i straha. Ovo je bilo mesto gde sam se osećala kao kod kuće. U daljini sam videla veoma malo svetlo. Privlačilo me je. Osetila sam sebe kako jurim ka ovom svetlu velikom brzinom. Nisam se uplašila. Kada sama ušla u svetlost, tu su bili mir i radost, ali pre svega duboka bezuslovnu ljubav. Svetlo je bilo svetlucavi, svetleći oblak. Iznutra sam čula glas u glavi i znala sam da je to Bog. Pošto moji roditelji nikada nisu diskutovali o Bogu ili me odveli u crkvu, stvarno ne znam kako sam znala, ali jesam. Štaviše, osećala sam se kao da je ovo moj pravi dom, mesto gde sam bila sa ovom prelepom svetlošću koja je bila Bog. Osećala sam se okružena svetlošću i bila sam jedno sa njom. Osećaj je bio kao da me je tata podigao i držao kada me je pas koji laje grizao samo nekoliko meseci ranije, samo još više.

Pridružila nam se još jedna prelepa svetlost, samo manja. Bila je to devojčica stara oko 10 godina. Pomalo je ličila na mene. Videla sam da me je prepoznala. Zagrlili smo se i ona je rekla: "Ja sam tvoja sestra, dobila sam ime po našoj baki, Willamette, koja je umrla mesec dana pre nego što sam se rodila. Naši roditelji su me zvali Vili na kratko. Čekali su da ti kažu za mene kasnije kada budeš bila spremna." Pričala sam sa njom, i ona sa mnom bez reči. Bilo je suviše čudno razmišljajući sada o tome, ali tada je to izgledalo prirodno. Poljubila me je u glavu i osetila sam njenu toplinu i njenu ljubav. "Moraš odmah da se vratiš, Sendi", rekla je. "Moraš da spaseš majku od požara. Ovo je veoma važno, moraš da se vratiš i moraš odmah da se vratiš." Rekla je to sa saosećanjem i slatkoćom u glasu dok mi se nežno smeškala. "Ne, ne želim", rekoh, "pusti me da ostanem ovde sa tobom." "Majci trebaš da je spaseš od vatre", ponavljala je, još uvek na lagan i nežan način. Kao sebično malo derište, plakala sam i imala izliv besa (temper tantrum) najgore vrste. Pala sam na zemlju i jecala i lupala okolo i učinila da se svi, sigurna sam, osećaju veoma neprijatno.

Prikazan mi je kao tip filma u kojem sam videla svoje roditelje, koji su se vratili na zemlju, kako sede pored mog bolničkog kreveta sa velikom zabrinutošću i strahom u očima. Dodirivali su se i pričali sa mnom i molili me da ne umrem. "Molim te, nemoj umreti", plakali su. Bila sam veoma tužna zbog njih; Još uvek nisam bila spremna da se odreknem lepote, sjajnih osećanja i svega što je dobro u vezi ovog mesta, ovog raja. Bog mi se nasmejao i pogledao me sa velikim saosećanjem. Nisam mogla da mu vidim lice, ali sam znala šta misli. Smejao se na moje detinjasto prenemaganje.

Potom je uperio prst u drugo svetlo koje se formiralo u daljini. Na moj veliki šok, moj dragi prijatelj i prvi komšija, Glen, se tu pojavio i glasno uzviknuo: "Sendi, idi kući, idi kući odmah". Rekao je to sa takvim autoritetom da sam odmah prestala da plačem i odmah se vratila u svoje telo.

Otvorila sam oči da vidim radosna i rasterećena lica mojih roditelja. Ispričala sam im o svom iskustvu čim sam mogla, što su u početku nazivali snom. Rekli su mi da je dan nakon što sam otišla u bolnicu naš komšija, Glen, umro od iznenadnog srčanog udara. Bio je to ljubazan starac koji je uvek pozivao mog brata i mene i svu drugu decu u komšiluku u njegovo dvorište da se igramo sa njegovih pet pasa. Voleo je decu i davao bi nam hranu, poklone i poslastice. Njegova žena bi se na kraju umorila od nas i rekla nam svima da idemo kući. Grdio bi je i govorio: "Rouz, nikad ne reci Sendi da mora da ide, može da ostane koliko god hoće". Bila sam mu omiljena od sve dece koja su dolazila u njegov dom. Bio je to takav šok za mene što je tako vikao na mene, da sam zaista odustala od svađe i osećala se pomalo posramljeno zbog svog ponašanja. Sećam se da sam se tada osećala pomalo povređeno. Saznala sam za njegovu smrt tek kada sam ispričala svoju priču roditeljima.

Nacrtala sam sliku svoje "anđeoske sestre" koja me je pozdravila i opisala sve što mi je rekla. Moji roditelji su bili toliko šokirani da su imali užasnut izraz lica. Zbunjeno su ustali i napustili sobu. Posle nekog vremena konačno su se vratili. Potvrdili su mi da su izgubili ćerku Vili. Umrla je od slučajnog trovanja otprilike godinu dana pre mog rođenja. Odlučili su da ne kažu mom bratu ili meni dok ne shvatimo šta su to život i smrt. Što se tiče zadatka da spasim moju mamu od požara, niko od nas još ne zna ništa o tome.

Mama mi pomaže da napišem ovo i pitala sam je kakav bi joj bio život da sam umrla, da sam dobila to što sam htela i ostala u raju. Odgovorila je: "Plakala sam mesecima nakon što nas je Vili napustila, da smo i tebe izgubili to bi bilo kao živi pakao - vatra i ostalo." Vreme će pokazati, ali možda za sada izgleda kao dobar odgovor kao i svaki drugi. Verujem da ćemo videti Vili jednog dana i lično ću je pitati na šta je mislila.

To je promenilo živote cele porodice. Sada idemo u crkvu i ja radim mnoge stvari drugačije nego što sam činila ranije