Opis iskustva:

Prva stvar koje se sećam je da vidim mog "verenika" pored mog kreveta a zatim lekare/bolničarke oko kreveta u 'vihoru aktivnosti' . . . i onda vidim sebe kako ležim u krevetu. . . i šokirana sam time a onda 'uviđam' da 'plovim' iznad kreveta i onda u uglu sobe. . . u tom trenutku sam napustila sobu i bila u stanju mentalne/emocionalne panike.

Sve se zamračilo i imala sam osećaj da plovim ali ništa nisam videla. Bila sam veoma uplašena i onda sam čula/osetila Prisustvo. Ta Pojava mi je govorila (ne obavezno rečima?) da je sve u redu i da se ne plašim. Stepen Mira i Utehe te Pojave je neopisiv. Posle dosta te 'podrške' shvatila sam da poznajem tu pojavu. Ustvari ta Pojava je bliža i više povezana samnom (i imamo zajednučku prošlost) nego ijedna 'veza' u mom životu. Opet - ne može se opisati.

Ali sećam se da sam mislila kada sam shvatila da poznajem Pojavu - 'Oh. . . to mora da je moj deda' (koji je umro tri godine ranije i jedina meni bliska osoba koja je umrla). Ali brzo sam shvatila da to nije moj deda. . . Niti ijedno ljudsko biće sa kojim sam bila u vezi. U prvih nekoliko 'trenutaka' izgleda da sam pokušala da nađem smisla u prepoznavanju te Pojave?

Pojava je nastavila da me teši i uverava da je sve u redu i da će biti predivno. Neverovatnije od svega što znam. I posle nekog vremena 'lebdenja' u tami i primanja utehe. . . svetlo se pojavilo na kraju 'tunela'. Plovili smo ka svetlu - opet to je teško opisati. To nije samo sa 'čulima' koja normalno koristimo da bi pretstavili ikustvo?

Kako smo se približavali SVETLU sjaj i veličanstvenost su bili neopisivi. Niste mogli 'gledati' u SVETLO, bilo je skromno i veličanstveno. Rečeno mi je da će biti čudesno i osećaji/osećanja su postali tako mirni i topli - neopisivo.

I ako sam se smirila i nisam toliko plašila protestvovala sam i bila nepopustljiva da 'Ja još nisam spremna' i da imam još mnogo da uradim.

Zatim se sećam 'stajanja pred BOGOM'. Mogu opisati BOGA samo kao ogromnu prisutnost ENERGIJE koja zrači SVETLO tako intenzivno i sjajno da ne možete da gledate. Iako sam imala osećaj 'stajanja pred BOGOM' nisam bila u telu niti u bilo kakvoj vrsti oblika. Bilo je mnogo drugih 'POJAVA' oko nas takođe, ali opet ništa što bi se 'opisalo' vizuelno ili zvučno. . . samo svesnost. Bila sam svesna prisustva LJUBAVI. Bilo mi je 'rečeno' da:

'Sve što postoji - jeste LJUBAV. Nema se čega bojati. Sve što je važno je LJUBAV. Ljubav koja je tako čista da opet nema za to pravih reči'.

Čula sam pitanje (ne mojim ušima?) 'šta želiš?' I nepopustljivo sam rekla 'Hoću da se vratim, imam mnogo da uradim i hoću da pomognem Nelsonu - potrebna sam mu' (moj verenik).

Sledeća stvar koje sam svesna - budim se u mom bolničkom krevetu.