Opis iskustva:

Doktor Dzordz Rodonaja – 2/7/1999.NDE. 1. Da li je zaista bio mrtav cela tri dana? Vi odlucite.

Doktor Dzordz Rodonaja ima doktorat i doktor je nauka u oblasti medicine i neuropatologije, i takodje je doctor nauka u psihologiji religije. Nedavno je imao uvodno izlaganje u Ujedinjenim Nacijama na temu “Razvijajuca Globalna Spiritualnost”. Pre nego sto je emigrirao iz Sovjetkog Saveza u Sjedinjene Americke Drzave 1989. godine, radio je kao istrazivacki psihijatar na Moskovskom Univerzitetu.

Doktor Rodonaja je preziveo jedan od najkompleksnijih slucaja “klinicke smrti” ikada zabelezene. Nakon sto je bio udaren kolima i proglasen mrtvim 1976. godine, on je bio ostavljen tri dana u mrtvacnici. On se nije “vratio u zivot” dok doktor nije poceo da secira njegov abdomen kao deo autopsije. Jos jedna vazna cinjenica klinicke smrti Doktora Rodonaja – i ovo vazi za vecinu slucajeva – je da je bio radikalno transformisan time sto mu se dgodilo. Pre svoje klinicke smrti, on je radio kao neuropatologicar. On je takodje bio zakleti ateista. Medjutim, posle ovog iskustva, on se ekskluzivno posvetio studiranju psihologije religije. Onda je postao zaredjeni svestenik Istocne Pravoslavne Crkve. Danas radi kao zamenik pastora u Prvoj Ujedinjenoj Metodistickoj Crkvi u Nederlandu, u Teksasu.

“Prva stvar koje se secam u vezi svoje klinicke smrti je da sam se nasao u potpunom mraku. Nisam osecao nikakav fizicki bol; nekako sam jos uvek bio svestan sebe i da sam ja Dzordz, i sve u vezi mene je bio mrak, potpuni i kompletni mrak – najveci mrak ikada, crni, najcrnji, mracan, tamni mrak. Mrak me je okruzivao i pritiskivao. Bio sam prestravljen! Uopste nisam bio spreman za tako nesto. Bio sam sokiran da saznam da jos uvek postojim, ali nisam znao gde se nalazim. Jedna misao koja me je uporno mucila je, ‘Kako mogu da postojim kad me vise nema?’ To je ono sto me je mucilo.

Polako sam se smirio i poceo da mislim o tome sto se desilo i o tome sto se dogadjalo. Ali nista umirujuce mi nije padalo na pamet. Zasto se nalazim u ovom mraku? Sta treba da radim? Onda sam se setio poznate recenice koju je Deskartes rekao: ‘Ja mislim, prema tome, ja jesam.’ I ta misao mi je donela veliko olaksanje jer sam onda shvatio da sam jos uvek postojim, iako sam postojao u ocigledno vrlo razlicitoj dimenziji. Onda sam pomislio, ‘Ako jesam u drugoj dimenziji, zasto ne bih bio pozitivan?’ To je ono sto mi je palo na pamet. Ja sam Dzordz i u mraku sam, ali ja znam ko sam. To sam sto sam. Ne smem biti negativan.

Onda sam pomislio, ‘Kako mogu definisati sta je pozitivno u mraku?’ Pa, pozitivnost je svetlost. Onda, odjednom, sam se nasao u svetlosti; svetla, bela, sjajna i jaka; vrlo jarka svetlost. Ta svetlost je bila kao fles od fotoaparata, ali ne treperujuca svetlost. To je bila konstantna svetlost. Prvo sam mislio da je ta briljantna svetlost bolna. Nisam mogao direktno da gledam u tu svetlost. Ali malo po malo poceo sam da se osecam bezbednost i toplinu i sve je odjednom bilo u redu.

Sledeca stvar koja se desila je da sam video sve ove molekule, atome, protone, neutrone koji su leteli svuda naokolo. Sa jedne strane, bilo je potpuno haoticno, ali mi je to u isto vreme donosilo veliku radost pogotovo sav taj haos i simetrija. Ova simetrija je bila predivna, ujedinjena i cela, i to me je preplavilo sa ogromnom radoscu. Video sam univerzalnu formu zivota i svu prirodu kako se odigrava ispred mojih ociju. U tom trenutku uopste nisam mario za to sta se desava sa mojim telom zato sto mi je postalo jasno da mi to telo vise ne treba – telo je ustvari bilo limitacija.

Sve u ovom iskustvu je bilo povezano i isprepletano, tako da je za mene tesko da kazem koji je bio tacni redosled dogadjaja. Doslo je do zastoja u vremenu; proslost, sadasnjost i buducnost su se stopili u jedno u beskonacnom jedinstvu zivota.

U jednom trenutku, iskusio sam ono sto se zove “pregled ili film zivota.” I video sam svoj zivot od pocetka do kraja u jednom istom trenutku odjednom. Ucestvovao sam u realnim zivotnim dramama svog zivota,izledalo je to kao holografska slika mog zivota koja se odvijala ispred mene – bez ikakvog osecaja proslosti, sadasnjosti ili buducnosti, samo sada u realnosti mog zivota. I nije kao da je pocelo sa mojim rodjenjem i dalje se odvijalo sa mojim zivotom na Moskovskom Univerzitetu. Sve se desilo odjedanput. I tu sam bio ja. Ovo je bio moj zivot. Nisam osetio nikakav osecaj krivice, gresaka ili dostignuca. Osetio sam svoj zivot bas onakvim kakav jeste. I bio sam zadovoljan time. Prihvatio sam svoj zivot takvim kakav jeste.

Dok se ovo odvijalo, svetlost je emitovala kompletni mir i radost. Bilo je vrlo pozitivno. Bio sam vrlo srecan sto se nalazim u svetlosti. I razumeo sam sta ta svetlost znaci. Shvatio sam da sva fizicka pravila ljudskog zivota ne znace nista u poredjenju sa ovom univerzalnom realnoscu. Takodje sam shvatio da je crna rupa samo jos jedan deo vecnosti koja je svetlost. Shvatio sam da je realnost svuda prisutna. Ovo nije samo zemaljski zivot vec i vecni zivot. Ne samo sto je sve povezano jedno s drugim, vec je sve takodje jedno. Tako da sam osetio da sam jedno sa svetloscu i osecaj da je sve sa mnom i univerzom savrseno u redu.

I tu sam bio, preplavljen sa svim ovim divnim stvarima i divnim iskustvom, kada je neko poceo da secira moj stomak. Mozete li to zamisliti? Ono sto se desilo je to da sam bio odnesen u mrtvacnicu. Proglasen sam mrtvim i ostavljen da lezim tamo tri dana. Organizovali su istrazivanje uzroka moje smrti, pa su poslali nekoga da odradi autopsiju na mom telu. Kako su poceli da seciraju moj stomak, osetio sam kako me neka ogromna snaga uhvatila za vrat i gurnula me natrag u telo. I bilo je toliko mocno da sam otvorio oci i osetio ogroman bol. Moje telo je bilo hladno i poceo sam da se tresem. Odmah su prestali da vrse autopsiju nada mnom i odveli su me u bolnicu gde sam ostao narednih devet meseci, od kojih sam vecinu proveo na respiratoru.

Polako sam povratio svoje zdravlje. Ali vise nikada nisam bio isti jer sve sto sam zeleo da radim do kraja zivota je da ucim o mudrosti. Ovo novo interesovanje me je usmerilo da pohadjam “Univerzitet Dzordza” gde sam po drugi put postao doktor nauka, ovaj put u oblasti psihologije religije. Potom sam postao svestenik Istocne Pravoslavne Crkve. Eventualno, 1989. godine, preselili smo se u Ameriku i sada radim kao zamenik pastora u Prvoj Ujedinjenoj Metodistickoj Crkvi u Nederlandu, u Teksasu.

Ko god je iskusio Boga i osetio tako duboki osecaj povezanosti sa realnoscu, zna da mi imamo jedino jedan znacajni rad u zivotu a to je ljubav; da volimo prirodu, ljude, zivotinje, i samu kreaciju, samo zato sto postoji. Da sluzimo Bozjoj kreaciji sa toplom i ljubavnom rukom velikodusnosti i saosecanja – to je jedino znacajno iskustvo.

Mnogo ljudi se obraca ljudima koji su imali iskustva klinicke smrti jer osecaju da mi imamo odgovore na sva pitanja. Ali ja znam da ovo nije istina, makar ne potpuno. Niko od nas nece istinski znati sustinu zivota dok se ne ujedinimo sa vecnoscu u smrti. A u medjuvremenu, u nasoj je ljudskoj prirodi da trazimo odgovore na nasa najdublja pitanja o klinickoj smrti i besmrtnosti.