Opis iskustva:

Bila sam u bolnici posle mog prvog porođaja, u polusedećem položaju u krevetu. Pila sam kafu i ćaskala sa damama sa kojima sam delila bolničku sobu, koje su se tekođe nedavno porodile. Iznenada, osetila sam kao da krvarim. Kada sam pogledala dole videla sam mnogo krvi. Pozvala sam bolničarku i bila odmah odvedena u operacionu salu radi DNC-a. Doktor i bolničarka su poćeli da rade na meni. Pošto sam imala jake bolove dali su mi anesteziju. Brzo je delovala i ne sećam se kad se to desilo. Probudila sam se, ali samo umom, moje telo je još spavalo. Čula sam da bolničarka kaže doktoru da me gube. On je odgovorio da moraju da me spasu, da je ovo njihova odgovornost jer su mi dali previše anestezije bez intubacije.

Iznenada sam postala svesna da su moje srce i pluća utihnuli i pomislih "sada stvarno mora da sam umrla, bar nemam bolove." Moja duša ili duh su napustili moje telo i našla sam se kako lebdim u tamnom prostoru. Nisam se plašila. Osećala sam se ugodno tamo. Mislila sam da je lepo. Još uvek sam razmišljala kao ja, osećala kao ja, moja sećanja i ličnost su još postojali, i mogla sam slobodno da plovim tim prostorom. Imala sam nešto slično mom telu ali je bilo sačinjeno od providne mlečne supstance. Kao što su opisani duhovi, sa malim sjajem. Kada mi je postalo dosadno onde samoj i besposlenoj, pomislila sam da mora biti nečeg više od toga. Zamolila sam Boga da me odvede tamo gde je On.

Počela sam da plovim ali ne mogu reći u kom pravcu. Postepeno sam mogla da uočim malo svetlo i primetila sam da se brzo krećem ka njemu kroz nešto što je izgledalo kao ogroman tunel. Moje prispeće u dolasku tamo je bilo malo zbunjujuće. Dobrodošlicu su mi poželela bića za koja se sećam da su vrlo visoka i načinjena od neverovatnog svetla. Ona su me volela kako me niko nikad nije voleo. Osetila sam nešto što mogu opisati samo kao da me je okruživala Božija ljubav, želeći mi dobrodošlicu, ispunjavajući me toplinom i radošću. Do danas, kada me muke ovoga sveta dovode do očaja, zatvorim oči i odem tamo. Činjenica da će sve ovo proći i da ću im se vratiti je za mene uteha. Sećam se da sam mislila "Konačno, vratila sam se kući, moj Bože ovo je moj dom."

Znam da sam razgovarala sa njima dugo vremena i da su me odveli na drugo mesto. Ne sećam se zidova ali sam imala osećaj da je zatvorenije. Ispred mene se pojavilo nešto kao trodimenzionalan film mog života do tog dana. Nije bilo osude. Samo su mi pokazali šta se očekivalo od mene u izvesnim situacijama i da se možda nisam ponašala kako je trebalo. Jasno se sećam da se očekivalo da moja duša kontroliše moje telo, da je telo samo neophodno sredstvo za život na planeti zemlji. Da mi ne treba da dozvolimo sredstvu da kontroliše nas. Gde sam najviše podbacila bilo je propuštanje. Ponekad zbog lenjosti ili izbegavanja da komplikujem sebi život nisam pomogla nekome kome je trebala pomoć. U tom trenutku moje ruke su bile pogodne Bogu da odgovori osobi u nevolji. Mnogo sam se trudila da to popravim, trudeći se da vidim najbolje u drugima delujući kao most za Boga da kaže nekom koliko je vredan, koliko lepo izgleda, ili koliko ih Bog voli i kako je važno njihovo prijateljstvo. To mogu da izgledaju kao male i budalaste stvari ali su mnogo važne nekim ljudima u nekim trenucima.

Rekli su mi da još nije moj trenutak ali usled medicinske greške dospela sam kući ponovo. Još imam mnogo da uradim i naučim ali ni pod kojim uslovima nisam htela da se vratim na zemlju. Prolazila sam kroz težak period u životu i plašila sam se da izgubim sve to divno što sam osećala.

Svetlo biće, čak svetlije i sa više ljubavi, koje bi moglo biti Isus, zatražilo je od njih da mi pokažu deo onoga što još treba da uradim na zemlji i da mi pokažu sina kog sam rodila u jaslicama u bolnici. Rekli su mi da moj sin ima putanju učenja koja zavisi od činjenice da ću ja biti njegova majka i da će moje odluke jako uticati na njegov život. Sa svim bolom u srcu (usput, nisam imala fizičku bol) odlučila sam da se vratim. Morali su da obrišu većinu mog sećanja jer su objasnili ako bih se sećala previše ne bih mogla da upravljam željom da se vratim i ušla bih u rizik da izvršim samoubistvo, što se u toj dimenziji smatra pogrešnim.

Kada sam se složila da se vratim bilo mi je teško da se rešim da uđem u moje telo, onako teško, gusto, opterećujuće. Ali dogovor je dogovor. Ušla sam baš u vreme kada su koristili električne metalne pločice da ponovo pokrenu moje srce. Čula sam bolničarku kako govori "Doktore, ima puls." Onda sam zaspala i probudila se u sobi za negu.

Treba da izvršim ono što sam obećala iako se ne sećam šta to beše. Ovaj put sam se trudila da dam sve od sebe. Ne kažem da sam to postigla ali nastaviću da se trudim da budem bolja svaki dan mog života, da vidim ljude i stvari u pozitivnom svetlu, da uživam i zahvaljujem Bogu za svaki trenutak koji živim, za vazduh koji udišem, voće, cveće, životinje i moje četvoro dece i unuke. Sa nestrpljenjem čekam (već ima 32 godine) dan kada ću se vratiti kući i odmoriti od svog prolaženja kroz ovaj život. Ne plašim se smrti, mada dobro brinem o sebi da bi moje zemaljsko vozilo očuvala u dobrom stanju i vratila korišćeno, ali u dobrom stanju. Volim život na ovom mestu, mada sam mnogo propatila, ali izgleda da je to način kako mi učimo i rastemo. Ne plašim se Boga, samo osećam duboko poštovanje prema njemu. Znam da je On moj voljeni otac koji me očekuje i poželeće mi dobrodošlicu sa Ljubavlju i Mirom. Istina je da želim da se to već završi. Želim da se vratim. Hvala Bogu moja deca su sada starija i biće u stanju da nastave njihovim životnim putevima bez mene. Kasnije ćemo se videti ponovo.