Opis iskustva:

Bila je noć i stajala sam napolju sa dva prijatelja, kada sam iznenada osetila nesvesticu. Bila sam pod stresom zbog ispita na fakultetu i već danima sam malo jela. Moj vidokrug je počeo da pliva sa tamnim tačkama. Izgubila sam svest, pala i udarila glavom o beton. Prijatelji su mi kasnije rekli da sam bila bez svesti i nepokretna oko jednog minuta, onda imala grčeve još jedan minut dok se nisam probudila.

Posle pada našla sam se u nepoznatom, sedela sam na sred zadnjeg sedišta parkiranog automobila. Još četiri osobe je bilo u automobilu. Ne sećam se njihovih lica, imena ni izgleda, ali izgleda da su svi bili mlađi ljudi (20-tih i 30-tih godina) i bili su ljudi sa kojima sam imala jake veze, kao starija braća ili prijatelji. Imala sam poverenja u njih, i osećala se sigurno tamo sa njima. To je bilo uprkos činjenici da sam se osećala slaba i krhka, nesigurna i zbunjena. Oni su mirno raspravljali gde da me odvedu, dok sam sedeta tamo tiho, ništa ne govoreći. Imala sam poverenja da će doneti ispravnu odluku. Ja sam se osećala nekako povređena i pretučena (od žvota - sasvim sigurno ne od njih). Osetila sam da oni znaju šta se dešava bolje nego ja i da će se pobrinuti za mene. Cela ta scena mi je sada nekako nejasna; ne sećam se šta se događalo izvan automobila.

Iznenada sam se našla kako jurim duž reke koja teče kroz blistavi kanjon. Taj kanjon je imao neprovidne bele zidove koji su se uzdizali, kao oni u emajliranoj kadi. Postala sam svesna da sam sada ptica sa probranim prelivajuće lavanda/belim perjem. Pored reke, duž obala, je bilo mnogo opojnog, velikog zelenog drveća. Sve je bilo osvetljeno iznutra i sjajilo nežnim toplim, belim svetlom. Tako sam brzo letela duž kanjona reke da me je to iznenadilo, i želela sam da idem još brže. Uveseljavala me je činjenica da letim ovako, i odlučila da idem najbrže što mogu brzo se krećući između drveća. Vetar je fijukao kraj mojih ušiju. Osećala sam potpunu kontrolu i potpunu sposobnost. Ne sećam se da li sam to shvatila na početku, ili sam toga postala svesna kasnije tokom iskustva, ali bila sam zaposednuta jednom ludo jakom željom da dođem do jednog nemoguće sjajnog svetla koje sam mogla da vidim na kraju kanjona. To svetlo je izgledalo kao izvor sveg svetla, sve ljubavi, sve dobrote, zadovoljstva i spokoja u celom postojanju. To je bio izvor svega. Izgleda da je to bila jedina stvar koja je važna. Ona se nastavljala u svemu i ujedinjavala je sve, i privlačilo me je kao nekim elektromagnetom. Kako sam se valjala dalje niz kanjon, postala sam svesna nečeg što me dira, podsećajući me na dečije tegljenje za nogavicu nekog ko je inače odrastao. Pokušala sam da to ignorišem, ali je ono postalo upornije. Ta stvar je počela da me ometa i usporava, i počela sam da osećam gađenje. Mada sam postala svesna da me nečiji glas poziva, nastavila sam da pokušavam da ignorišem glas, i nastavila da želim da me ta pojava jednostavo pusti na miru da bih mogla da pohitam u svetlo.

Onda sam se probudila. Ležala sam leđima na zemlji. Osećala sam muku, bol i razdražljivost, a moj prijatelj je bio nagnut iznad mene. Pokušavao je da me probudi. Da me probudi za Zemlju. Osetila sam kao da se vraćam u san, pošto sam upravo imala iskustvo STVARNOG života. Setih se da čim sam stupila u taj drugi svet, sva iscrpna sećanja mog Zemaljskog života su se momentalno istoplia - kao dim kad se istera iz sobe ventilatorom. Sećanja iz ovog sveta, sveta Zemlje, su kratkotrajna, prolazna. Sadržaj tog drugog sveta je nekako stvarniji, bitniji, istinitiji, važniji. Značajniji. Lepši. Još uvek sam besna što me je prijatelj "oživeo", ali magla se brzo vratila i mada se još uvek sećam drugog iskustva, ponovo sam se usadila u ovaj svet, i ljutito raspoloženje je brzo izbledelo.

Nisam bila i ne osećam se više kivna što sam se vratila ovamo, ali cenim činjenicu da sam imala prosvetljujuće iskustvo koje osećam da je obogatilo moj život. Osećam da sada znam i razumem više od većine ljudi o duši, Univerzumu i Bogu, i uživam da delim moju priču sa drugima. Osećam jako utešnim znati da nas obuzimajuće lepa egzistencija čeka posle naše fizike smrti i našeg napuštanja ovog sveta. Takođe osećam da moramo da budemo ovde iz jednog razloga - da učimo, i patimo kad je neophodno, da prevaziđemo, da volimo, da širimo sreću i svetlost drugim ljudima, da činimo dobre izbore, da oblikujemo svet u nešto što nalikuje na neki način suštinskoj dobroti i savršenosti tog drugog sveta.