Opis iskustva:

Upravo sam bila napunila 40 godina i očekivala da rodim moje četvrto dete. Muž i ja smo bili razdvojeni po drugi put, ovaj put već sedam meseci. Bio je to grub brak. Imao je zabranu prilaska ali to je bilo ublaženo zbog skorog porođaja. On je nadgledao posetu sa našom prvom ćerkom, koja je tada imala samo 20 meseci. Ćerka i ja smo živele kod moje majke, sa mojim 16 godina starim detetom iz prethodnog braka. Svi moji porođaji su bili laki, sa relativno kratkim i blagim naporima, prirodni bez anestetika. Pa sam i ovaj put očekivala da bude tako. Ali neke čudne stvari su se dogodile pre porođaja. Prva je bila za bebino ime. Razmatrali smo nekoliko imena (ili pre ja sam) i imali nekoliko na listi. Ni jedno nije izgledalo da sasvim odgovara. Onda par meseci pre porođaja, pravo niotkuda, došlo mi je ime "Vera", čvrsto i određeno. Došlo je da je nazovem Vera. Nije bilo odluke, bila sam sigurna da već ima ime Vera, i da joj je suđeno da to bude njeno ime.

Sledeće, išla sam da pogledam po bolnicama i odlučim u kojoj ću se poroditi. Za moju prvu ćerku sam izabrala drugu, i dok sam tražila bila sam naterana nekom višom silom da izaberem prema sigurnosti, jer su mi misli govorile: "ako moja svekrva dođe i pokuša da uzme dete, neću biti u mogućnosti da kontaktiram mog advokata i da to sprečim." To je bila bizarna misao jer kao prvo nije bilo šanse da njegova majka dođe u Čikago, i drugo ako bi ona to i učinila da bih kontaktirala mog advokata jednostavno sam mogla da pozovem telefonom iz bolnice. Treće je događaj što sam napustila naš dom i prešla u drugi. Platila sam depozit i preselila neke stvari. Neobično, međutim, išla sam u kupovinu namirnica i kupila konzervisanu hranu i dugotrajne artikle da traju bar šest nedelja, jer mi je nešto govorilo da neću biti u stanju da kupujem bar toliko dugo. Tako da sam kupila dovoljno hrane da traje dva meseca.

Četvrta i peta čudna stvar se desila na sam dan porođaja. Išla sam na pregled i rečeno mi je da treba da idem pravo u bolnicu jer se već porađam. Ništa nisam osećala pa sam pitala da li mogu prvo da svratim do kuće da uzmem neke stvari. Doktor mi je nedvosmisleno rekao NE i otišla sam pravo u bolnicu. Nisam bila ručala i umirala sam od gladi. Majka mi je uvek govorila da je mudro jesti pre odlaska u bolnicu da bi imala snage za porođaj, i to sam uvek pre činila. Tako pošto sam se smestila, zamolila sam bivšeg da mi donese malo hrane. Dao mi je bananu i otišao da potreži nešto još obilnije. Počela sam da jedem bananu i nazvala moju prijateljicu, Suzan, da joj kažem gde sam. Onda je došla medicinska sestra i zgrabila bananu iz mojih ruku, rekavši mi da ne mogu ništa da jedem! Čoveče, kakve sam birane reči pomislila da joj kažem (naravno ništa joj nisam rekla). Nisam mogla da poverujem u to. Upitala sam je zašto ne mogu da pojedem bananu i ona je objasnila da svako ko treba da se porodi jeste potencijalno za operaciju i mogla bih da se ugušim ako imam hranu u stomaku! Pa, nikad to pre nisam čula za troje druge dece i rekla sam to Suzan! Tako rekla sam joj da ću se poroditi do 23h i potom ću pojesti picu. Mislila sam da je medicinska sestra samo loše raspoložena. Kako se ispostavilp ona mi je vrlo verovatno spasila život odnoseći tu bananu.

Kada sam primljena u bolnicu trebala sam da popunim uobičajnu papirologiju za slučaj da se nešto desi, da li želim da doniram moje organe. Uvek sam odgovarala sa da na to pitanje jer verujem u to. Ovaj put, međutim, u meni su odzvanjale zadnje reči moga oca. Rekao je da nikad nije želeo da bude u situaciji bliskoj smrti ili mrtav i da oni možda neće oživljavati ili pokušati iz sve snage ako su potrebni organi. Nikad nisam razmišljala o tome do tada mada sam te reči davno čula. Ali ovaj put sam poslušala svoj osećaj i nisam potpisala doniranje i nisam se javila kao davalac organa. To je bilo neobično za mene ali opet nešto što sam snažno osetila da treba da učinim, kao da mi je Tata slao poruku. Tako pet jako neospornih a opet neobjašnjivih poruka pravo niotkuda koje kasnije sam shvatila su sve povezane i ukazivale i pripremale za traumatične događaje koji će desiti posle rođenja moje ćerke. Tako nazad u sobu za porađanje: Uglavnom imala sam prilično bezbolno porađanje i došlo je do pucanja vodenjaka, što je bilo normalno za mene.

Potom je beba došla vrlo brzo, ali moj bivši je ozledio moje telo na teške načine i bila sam ljuta, verovatno sam gurala jače nego što je trebalo. i izbacivala bebu iz tog što je bilo moje telo, pritiskajući nadole niz klizavu cev. I došla je, sve se desilo vrlo brzo posle toga, i nisam potpuno razumela kobnu situaciju u kojoj sam bila. Odmah posle porođaja počela sam da krvarim. Nisam obraćala mnogo pažnje, i mislim da sam pozvala moju sestru Alison da joj javim da je Vera rođena i da je dobro. Osećala sam se dobro i nisam se brinula šta doktor radi. Verovatno mi je dao lekove da zaustavi krvarenje i stegne moj uterus, ali nije delovalo. Sledeći korak, hitna operacija da se odstrani uterus. Mislim da sam već bila u delirijumu jer nisam shvatila reč "hitno." Rekla sam Alison šta je doktor predložio i pitala je da li misli da mi treba još nečije drugo mišljenje. Dok smo raspravljale bila sam pripremljena i odvezena dole u operacionu salu! Doktor je bio uplašen i iznuren, i kada sam ga pitala za drugo mišljenje odgovorio je "naravno da možete dobiti drugo mišljenje, ali dotle ćete već biti mrtvi!" Bila sam na smrt preplašena da mogu umreti pod opštom anestezijom jer sam uvek imala taj strah, pa sam ga upitala da li mogu dobiti lokalnu anesteziju kao što sam videla da žene dobijaju kada imaju carski rez. Dokazivala sam se sa njim jer sam to videla na TV-u da žena može biti budna i svesna tokom porođaja carskim rezom ali on je pobedio. Mora da sam izgubila svest posle toga.

Operacija je urađena ali su utvrdili da je moj uterus normalno skupljen i nisu mogli da utvrde odakle dolazi krvarenje, osim da je obilno i potpuno. Pregled krvi je otkrio da mi je broj trombocita 80, a normalno je 800.000. Imala sam slabu untar vaskularnu koagulaciju. Posle operacije i dalje sam jako krvarila i primala transfuziju svakih pola sata. Bila sam pod lekovima i vezana za krevet. Dolazila sam i gubila svest buncajući. Organi su počeli da otkazuju, imala sam zastoj rada srca nekoliko puta i bar jedan infarkt. Ne znam kada sam imala koji IBS jer nisam bila svesna šta mi se medicinski dešava u ovom svetu. Znam da posle prve operacije, dok sam i dalje krvarila i medicinski tim očajnički pokušavao sve što su mogli da me održe u životu, da je moj prvi akušer odveo moju majku na stranu i objasnio joj da su učinili sve što je medicinski moguće, i da jedino što je ostalo da se učini jeste molitva. Rekla mi je da je on nacrtao sliku svojim prstom na zidu, da objasni drvo molitve koje je započeto za mene. On je pozvao svoju ženu i zamolio da pozove svoje prijatelje iz crkve, i drugi su učinili isto. Saznala sam od mog brata mesecima kasnije da je neka nepoznata osoba objavila na internetu i da su nepoznati ljudi širom sveta molili za mene. To mi je po sebi neverovatno smerno. Čak sam i sada zaprepašćena tom reakcijom potpunih neznanaca.

Imala sam periode jasne svesti i periode delirijuma, periode nesvesnog stanja i svesnosti, i dvaput sam umrla. Jednom, bila sam proglašena mrtvom. Imala sam izvan telesno iskustvo kada nisam bila pod dejstvom morfijuma i kada sam pokušala da se oslobodim stega. Vrištala sam da nemaju prava da me vežu i bila sam grozna i otimala sam se. Iznenada sam bila izvan svog tela i gledala svoje lice, i rekla sebi: "Dženifer izgledaš kao Linda Bler u Isterivaču đavola" tada sam prestala da vrištim i nasmejala sam se i utonula nazad u nesvenost kako sam se vratila u telo. Mislim da sam prvo IBS doživela kada sam iznenada bila "sasvim budna". To je bio osećaj i svest koju sam imala, da sam potpuno budna. Misao mi je bila jasna ali definitivno nisam bila u ovom svetu.

U stvari nisam postojala, bila sam svesna da postojim samo kao misao i citirala sam sebi: "Mislim, dakle postojim" (Dekart). Pomislila sam na Dekarta i pitala se da li je znao kada je to rekao, i da ja sada razumem šta to znači. Gde god da sam bila nije bilo ni mračno ni svetlo, moguće praznina. Zamišljala sam sebe kao zlog duha dok sam tamo lebdela. Imala sam savršeno jasne misli, ali bila sam svesna da nisam ništa više do misao! Radoznalo sam mislila o tome. Nisam se plašila, sve je bilo mirno preko svakog razumevanja, i onda se završilo iznenada kao što je i počelo. Drugi IBS je bio mnogo drugačiji. Ovaj put sam bila u prostoru. Razmišljala sam kako znam za IBS priče gde su ljudi lebdeli nad svojim krevetima i vedeli njihova tela pod sobom, ili su videli blistavo svetlo i figuru ili nekog ko im daje znak. Bila sam svesna da je "iza" mene bilo svetlo i jedan prilazni put neke vrste, kao neki gaj. U stvari nisam mogla da ga vidim, samo sam bila svesna da je tamo. Mislila sam ako se "okrenem" (pod znacima navoda jer nisam imala fizičko, bez oblika, još sam bila misao bez očiju ili tela) onda bi bila u stanju da "vidim" svetlo; Znala sam da je ono tamo za mene.

Za delić sekunde bila sam radoznala, ali toliko je to trajalo. U istom trenu sam znala, ako pogledam neću se vratiti nazad. "Povikala" sam sebi, "NIKAKO! Nisam ČAK ni radoznala! Samo mi je 40 godina, imam toliko toga da uradim!" Htela sam nazad i ponovo sam izgubila spoljnu svest. Opet drugi put, bila sam svesna da sam sastavljena sa svim drugim "mislima" ili bezobličnim i beskrajnim "dušama" svake osobe ili stvorenja koje je ikad živelo ili umrlo ili je bilo ili jeste, onih koji čekaju da se rode i onih koji su već živeli i umrli, iznenada sam bila svesna da posedujem neograničeno znanje, znam sve jezike, SVE jezike odjednom, sve religiozne misli, bilo šta, sve. Bila sam jedno sa Tvorcem i sa samim Tvorcem. Bila sam Tvorac. Svi mi jesmo; oni koji se nisu vratili i dalje jesu. To nije moguće opisati. Bila sam svesna da je moje zemaljsko telo, moja kutija ili posuda prolivena i da sam mnogo toga više. Znala sam sve stvari. Bila sam Bog uz sve druge, a opet Bog je bio tamo u višem postojanju takođe. Univerzalna snaga koja je blaga i dobra, skromna i čista. Bog živi u meni, Božija duša je udahnuta u moje mrtvo telo kada sam izabrala da živim. Individulna misaona svesnost a opet od jednog koji je ceo bez konture ili odvojenosti jedno od drugog. Bili smo u i kroz i jedno sa drugim. Bilo je čudesno. Skromno, prelepo, i snažno na najnežnije i prijatnije načine, i puno ljubavi i spokojno da "prevazilazi svako razumevanje."

Drugi IBS koji sam imala kada sam se našla u operacionoj sali mog pokojnog ujaka u Pensilvaniji. Nisam tnala za to ni moja mama (njegova sestra), ni bilo ko drugi od naših rođaka na Floridi. Ujka Bil je otišao u bolnicu na rutinsku neobaveznu operaciju radi uklanjanja nekih polipa. Nije bio bolestan pa se to smatralo jednom lakom rutinskom operacijom. Našla sam se uz njega, "lebdeći" u uglu njegove operacione sale, gledajući kako njegov medicinski tim pokriva njegovo mrtvo telo. Nismo zaista razgovarali niti se pogledali. Nije nosio naočare kakve je imao za života, i to je jedini IBS u kome je izgledalo da imam oblik ili formu, kao i ujka Bil. Komunicirali smo, međutim, bez govora i bez reči, nekako. Komunicirali smo značenje, prenosili znanje. Ne znam u stvari kako da to izrazim. Gledali smo ih kako pokrivaju njegovo telo a onda smo se okrenuli i napustili sobu.

To je sve čega se sećam. Ne sećam se redosleda kojim sam to doživela, osim da izgleda da su verovatno doživljeni redom kao sam ih upravo iznela. Nazad u "stvarni svet", moj bivši (ili uskoro bivši) je pravio sve vrste problema. Moji sinovi i majka i rođaci su saznali, na njihov užas, da pošto još nismo zvanično razvedeni, moj bivši je još uvek moj legalni medicinski zastupnik. On je bio duboko neprijateljski nastrojen prema meni i mojoj porodici, i nadao se da ostvari moju smrt. Naredio je medicinskom timu da me operišu kada nije bilo šanse da preživim, ne konsultujući moju porodicu. Zabranio je pristup mojoj porodici u moju sobu i bilo kakav kontak sa mnom. Pozvao je svoju majku iz Čikaga i ona je došla, i ona je napravila još više histerije, tražeći da vidi i drži "njenu bebu", preteći da će odvesti decu sa njom u Čikago. Moj bivši muž je skinuo bolničku traku sa moje ruke koja me je označavala kao Verinu majku, i dao je svojoj majci da nosi. Ona je negovateljicama rekla da je Vera njena beba.

Moj bivši muž je otišao na sud kako bi dobio starateljstvo nad oba deteta dok sam bila u bolnici boreći se da preživim, a naša 20-to mesečna beba je jedva znala ko je on, i živela je samo samnom i mojom majkom. Moja porodica i on su imali tri hitna sudska saslušanja tokom tih dana. Celo moje telo je oteklo do trostruke veličine, tako mnogo da je moje prstenje zaseklo duboko moje prste i morali su da mi seku prste. Koža mi je izgubila boju i postala purpurno-plava. Iz mene su izlazile cevčice i žice sa svih mesta koje možete da zamislite, i sinovi su mi kasnije rekli da sam izgledala kao nešto iz naučnofantastičnih horora. Očajnički mi je trebala druga operacija, da se pronađe i zaustavi krvarenje unutar mog tela, ali bila je mala šansa za to i 50% šanse da preživim operaciju. Morali su da me drže u životu u nadi da se broj mojih trombocita uveća a krvni pritisak spusti dovoljno u isto vreme kako bi mogli da izvedu operaciju. Vreme je brzo isticalo.

U retkim trenucima svesnosti, zgrabila sam medicinsku sestru za ruku i rekla "pomozite mi umirem." Htela je da kaže ne, da su moje vitalne funkcije dobre, ali sam prestala da dajem znake života usred njene rečenice. Moj život dugujem svim tim ljudima koji su bili medicinsko osoblje tih dana. Bili su rešeni da me sačuvaju. Kada je negovateljica donela bebu i kada su videli da se zove Vera, to je promenilo njihove živote. Kasno popodne 28 Novembra 2001 god. ukazala se šansa i operacija je bila uspešna. Posle transfuzije 48 jedinica trombocita, plazme, crvenih i belih krvnih zrnaca, krverenje se smanjilo na podnošljivo i nije više bilo opasno po život. Međutim sada sam bila u komi, pretrpevši ozbiljan nedostatak kiseonika u mozgu i drugim vitalnim organima, preživevši najmanje jedan infarkt, i nekoliko zastoja rada srca. Pošto su svi moji vitalni organi bili priključeni na mašine, medicinsko osoblje nije moglo da proceni oštećenja. Morali su da čekaju. Jednom dok sam bila u komi probudila sam se i mogla da čujem moju majku, sestru i zaovu Džoan sa mnom u sobi. Džoan je rekla "Džen ako me čuješ, stegni moju ruku." Ona je to ponavljala ponovo i ponovo i držala me za ruku. Neobično je kada pomislim na to sada. Nigde ništa ne osećam ali sam svesna da me je držala za desnu ruku, možda zato što je izgledalo da njen glas dolazi sa te strane? Kako bilo, izgleda da sam bila svesna da stoji sa moje desne strane a moja majka i sestra sa leve. Ne znam kako sam to znala, jer nisam mogla da otvorim oči. Čula sam je kako to govori i pomislila "Da li se šališ? Da li sam stvarno toliko u autu?" Izgledalo je nestvarno. Nisam imala predstavu kroz šta prolazim. Ali ona je nastavila da govori a ja ništa nisam mogla da osetim i nisam mogla da otvorim oči ni usta ni da pomerim bilo šta. Tako da sam pomislia najače što mogu na to da stegnem moju ruku, sa željom da rukom, koju nisam mogla da osetim, stisnem, i konačno ona je uzbuđeno rekla da je osetila kako mojom rukom stiskam njenu! Bila je sigurna! Rekla je: "Pozovite medicinsku sestru! Pozovite medicinsku sestru!" i čula sam kako medicinska sestra dolazi u sobu i Džoan joj govori da sam joj stisnula ruku. Medicinska sestra je bila saosećajna ali skeptična, i sve što sam mogla da pomislim bilo je "moraš da joj veruješ. To nije želja, zaista sam joj stisnula ruku!" Hvala Džoan što nije ustuknula, znala je šta je osetila, i onda sam se vratila u ništavilo.

Probudila sam se 07.Decembra 2001 god. TV u boničkoj sobi je bio uključen, i doktor je sedeo bdijući kraz mog kreveta, spuštene glave, zaokruženih ramena od iscrpljenosti, trljao je svoje oči kada sam podigla glavu da pogledam okolo. Onda je skočio kao oparen kada je video moju podignutu glavu i otvorene oči, i počeo da sipa seriju uobičajnih pitanja za procenu. "Kako se zoveš, da li znaš gde si, da li znaš koji je dan danas" (na to pitanje pogledala sam na TV na kome se prikazivao dokumentarac o Perl Harburu, sa datumom u dnu ekrana) odgovorila sam tačno 07. Decembar. Pošto sam odgovorila na ta i još nekoliko drugih, počeo je da brblja o svoj drami sa mojim bivšim mužem, kako je pokušao da me isključe sa aparata, i sve drugo u vezi sa tim, i sećam se samo kako sam spustila glavu nazad na jastuk i pomislila "mogu li da ponovo zaspim samo još na tri dana?" Umesto toga počeo je niz testova. Imala sam tubu za hranjenje tako da su morali da provere moje reflekse za gutanje, da se uvere da taj deo mog mozga funkcioniše dobro. Imali su da obave savlađivanje osnovnih problema. Obavili su MRI i šetali iz bolnice u bolnicu radi testiranja raznih stvari. Sve stvari koje uzimamo zdravo za gotovo i o kojima nikad i ne razmišljamo, ali naš mozak ih sve kontroliše. Prošla sam sve testove. Onda sam hodala. Kretala sam se dobro, takođe. Sve je bilo u fuknciji. Pretpostavili su da ću verovatno imati oštećenje bubrega. Nisam. Predviđali su ako ikada dođem svesti da ću morati da budem u bolnici bar šest do osam meseci radi rehabilitacije. Ali izgleda da je sve bilo u redu. Kako sam ojačala primetila sam da se ljudi šunjaju kraj mojih vrata u hodniku, gvireći u moju sobu da bi na trenutak videli ono kako su me sada zvali "čudo od mame".

Ubrzo sam postala svesna prisustva u mojoj bolničkoj sobi, nisam mogla da vidim ali sam znala da je tu. Izgleda da je to bio ujka Bill. Ostao je u stolici kraj mog kreveta tri dana i tri noći. Mislim kada je bio zadovoljan da ću biti ok, otišao je. Kada su me prebacili u običnu sobu sa intenzivne nege još nisam bila svesna koliko sam bila bolesna. Bila sam zbunjena u vezi mog odnosa sa mojim bivšim mužem i on se ponašao kao zaljubljeni muž i otac sa jedne strane, a kao avet s druge. Imala sam drvo kraj prozora i komunicirala sam s njim sve vreme dok sam tu boravila. Još mogu da ga osetim sa sestrom vetrom koja je milovala njegovo lišće i grane. Gledajući sa srcem, kroz srce, u i iz srca. Naša srca su gde leži duša, i sva naša svest i suština i tok. i biće. Nedelju dana kasnije, 12. decembra otpuštena sam iz bolnice zdrava. To je zaista bilo čudo.

Da li ste se sreli ili postali svesni nekog umrlog (ili živog) bića? Da. Neodlučno sam pitala za mog oca, koji je umro 1997 god. ali dobila sam osećaj da se on drži na distanci sa svrhom jer je znao ako dođe do mene da ću poći sa njim. Bila sam vrlo sigurna da mi šalje poruku, makar, da želi da odigra još nekoliko partija golfa na miru na savršenom igralištu pre nego što dođem i prekinem tu igru, i da je želeo da me gurne nazad u ovaj život! Jako sam povezana i postala jedno sa ljudima koji su bili 11. Septembra na letu 93, ili tačnije sa njihovim dušama. Bili su bez oblika kao što sam bila i ja, deo beskrajnog jezera celovitosti i jedinstva. Izgleda da su smatrali sebe preživelima u tragičnoj nesreći, radosni, skromni, lebde i u letu. Ali tamo su bile sve duše, sve u jedinstvu. Pošto imam nekoliko posebnih iskustava, ona se nekako razlikuju. Kada sam videla ujaka, stvarno sam ga videla i imali smo nekakav fizički oblik i formu u duhu. Pretpostavljam da mora da smo bili negde između i pre odlaska na spajanje sa univerzalnom celovitošću, okeanom Jednog Duha. Susret je bio kratak, ujka Bil je išao gde sam već bila i odakle sam se vratila. Na neki način, uvek sam osećala da je on preuzeo moje mesto, a meni je dozvoljeno da se vratim nazad, tako je on otišao. Ali vratio se i ostao u mojoj bolničkoj sobi sa mnom tri dana i tri noći pošto sam se probudila iz kome, dok nisam bila sasvim načisto po pitanju zdravlja.

Koja je vaša sadašnja religija? Drugačija je ili nekoliko vera. Imam potpuno drugačije shvatanje Boga posle iskustva. Verujem da je sve povezano, i pokušavati da sve to udenemo u jednu ili drugu religiju je propuštanje suštine. Mi ne možemo da definišemo Boga, kako god želeli da ga nazovemo. Bog nije osoba ili entitet; Bog je nedefinisano, fluidno, postojanje, suština života. Sve je diša ili duh, čak i stene i brda. Ako je u prirodi, to je duh i život. Shvatila sam posebno značaj prirode koja je biće duše sa telom, pre nego obrnuto, što je način na koji nas uči zapadna religija. Kada sam se vratila posle iskustva, reči "kod njih je sve pogrešno" odzvanjale su u meni kada sam razmišljala o glavnim zapadnim religijama. Znam da sam bila sa, u, i najvažnije, OD Kreacije i Kreatora; to je život koji je udahnut nazad u moje mrtvo telo, i živi sada u meni. Iskusila sam to Jedno, Bila sam i jesam Jedno koje živi u meni. Razumela sam "jezike," znači razumela sam sve jezike i mogla sam da komuniciram simultano sa svima. Svi smo bili jedno, tako da komunikacija nije bila tako linerana, sa jednom rečju za drugom kao što je to na svetu. Misli i ideje su proticale ali ne na isti način. Znala sam sve stvari, čudno kako to zvuči. Bilo je lepo i smerno. Bog koga je načinio čovek po svom liku je mnogo drugačiji od Boga Života Samog. Najjednostavnija lekcija koju je dao Isus: Mi smo Bog. Isus je to znao. On je razumeo najdublji i najvažniji aspekt ko smo mi i ko je Bog. Od mog iskustva, moje religiozno razumevanje nije u skladu sa Hrišćanskim ili Katoličkim razumevanjem kojim sam odgajena ili čega sam bila deo. Svet izgleda nerado prihvata taj koncept.

Da li ste tokom vašeg iskustva stekli informaciju o univerzalnoj povezanosti? Da. Udarila sam u svest da sam jedno sa univerzumom i sa svim stvarima, posebno kao jedno sa Kreatorom i svime što je stvoreno.

Da li ste tokom vašeg iskustva stekli posebno znanje ili informaciju o vašoj svrsi? Da. Beskonačnost, jedinstvo, fleksibilnost, sveznanje svih bića; to nas naša fizička tela odvajaju od Jednog koje mi jesmo, kao voda nasuta iz krčaga u pojedinačne čaše, gde ostajemo dok ne umremo i vratimo se celini. Drugo znanje su svi jezici, govoreni i negovoreni. Svrha koju sam primila je da raširim ovo znanje, i ljubav, da dospe do što više ušiju i dosegne što više duša koliko je ljudski moguće. Znanje da je ljubav svrha, ili da je svrha ljubav, je život. Ljubav ne dolazi od života, već obrnuto; život dolazi od ljubavi. Ljubav je prva, i ona generiše život, ljubav je dah.