Opis iskustva:

Sledi ono što sam zapisao u nedelji posle iskustva:

U Aprilu 2014 god. išao sam na operaciju da mi izvade žučnu kesu. Propala je tokom vremena i nije više radila, zadajući mi mnogo problema. Par godina pre toga, imao sam otklanjanje inguinalne hernie kod istog hirurga i anesteziologa bez problema. Vrsta hirurgije je bila laparoskopija, što je bio novi tip procedure za mene jer je prethodna operacija bila otvorena.

Doneli su me u operacionu salu i stavili na sto. Razgovarao sam sa medicinskim sestrama i onda sam uspavan. U osnovi je bilo isto kao moja prethodna operacija.

Ne znam koliko je vremena prošlo do nekog trenutka u kom sam se brzo kretao. Osećaj je bio kao da sam išao uporedo s onim gde sam bio. Skoro kao da je prolaz proderan u postojanju i ja bačen kroz njega. Iza je bilo potpuno crnilo, ispod i levo i desno od mene. Direktno ispred mene, nekih 4 metra ili slično, stajalo je vrlo blistavo osvetljeno biće na nekoj vrsti nejasnog prilaza. Mogao sam da vidim kao nebo svetlo plavu oblast iznad i u daljini iza bića. Po mojoj proceni biće je bilo oko 2,5 do 3 metra visoko i oko dva metra široko. Sastojalo se od veoma blistave bele svetlosti koja je bila oko središta u obliku cigare, sa rubovima koji su nestajali u sjajno kobalt plavoj. Bez obzira iz kog ugla sam gledao biće, nisam mogao da razaznam lice ili neke druge njegove osobine. Svetlo je bilo izuzetno jako i fluidno po prirodi. Biće je imalo definitivno jasnu čvrstu masu. Veza koju sam imao sa bićem je bila najvećeg stepena. Ono me je znalo do srži i oduvek. Osećao sam ga kao svog brata i najboljeg prijatelja pomnoženo 10.000 puta. Biće je bilo krajnje skromno i puno ljubavi. Mada je taj osećaj ljubavi bio drugačiji od svega što sam iskusio u zemaljskom životu, to je najbolja reč koju nalazim da bih to opisao.

Sada najbolji način na koji mogu da opišem brzinu kojom su tekle informacije jeste brzina misli, opet brzina mog mišljenja i saznajne sposobnosti postale su najveće i nimalo slične onima na zemlji. Možda deset puta bolje. Trenutno sam "spoznavao" mnogo informacija. U osnovi za svaku pomisao, odgovor je bio trenutan. Mogao sam da osetim vezu sa milijardama individualnih entiteta, međutim, oni su bili sa druge strane bića. Znao sam da sam mrtav. Ljudske emocije nisu postojale. Nije bilo straha, ni ega, ni želje, bilo je samo osećanje vrste "ljubavi", dobronamernosti i humora.

Komunicirao sam sa bićem kako bi se najbolje moglo reći telepatski, ali većom brzinom. Biće se predstavilo kao Arhanđel Mihajlo i zaista je ulivalo strahopoštovanje. Uopšte nije bilo ljudsko biće, potpuno je različito od nas, ili bilo čega na Zemlji. Moj ograničen ljudski rečnik ne može adekvatno da ga opiše. Mihajlo mi je rekao "Možeš mi koristiti, možeš da radiš samnom." Stvarno nisam to razumeo. Mihajlo je rekao da je on Božiji sluga i da ima brojne dužnosti. Kod Mihajla je ego bio na nuli a njegova brižnost ogromna. Izgleda da sam mogao da mu pomognem u jednoj ili više njegovih dužnosti. Pitao sam za Boga i on mi je rekao da je Bog svuda oko nas, u nama, i svemu. Bog Jeste. (Ova komunikacija je skroz telepatska u ovom trenutku ali njegova upotreba "Bog Jeste" je bila jasno pokazna po svom karakteru.) On će me odvesti da me pretstavi Bogu.

Mala digresija ovde, to me je stvarno zbunjivalo kad sam se kasnije vratio. Kako može Bog biti svuda a opet da mu budem "pretstavljen"? Trebalo mi je dosta rada na tome mada je odgovor bio jasan dok sam bio tamo. Uprkos tome što sam bio odgojen kao Katolik, nisam baš za primer. Najbolji način kako bih to opisao je da se Bog sastoji od tri dela a opet od jednog dela. Zbunjujuće znam. Ono što sam osetio kao Boga svuda oko mene, i u konekciji sa Mihajlom, moglo bi se nazvati u brojnim religijama kao sveti duh. Sveti duh je bog, on je taj osećaj "ljubavi" o kom sam govorio, snažna energija i povezujuća sila. Ja ću biti pretstavljen Ocu. Otac je različit od duha, ali takođe bog. Postoji i sin, koji nije otac niti duh, ali je takođe bog. Bog je bukvalno tri dela a opet jedan i svuda je. Da zbunjujuće, ali ima potpun smisao tamo gde sam bio.

Nazad Mihajlu, osećao sam se jako ponizno i nedostojno da budem u njegovom prisustvu ili gde je on bio i upitao sam zašto sam tu. Mihajlo mi je odgovorio da sam tu jer sam "Pravednik." Taj termin je izgleda odraživao kategoriju, ili je to bar bio moj utisak, više nego što je posebno opisivao mene na određeni način. Taj termin me je zbunjivao otkako sam se vratio jer može se uzeti na nekoliko različituh načina na zemlji. Proučavao sam zadnjih par nedelja. Nisam završio sa učenjem ali sam otkrio da je termin ustvari iz biblijskog rečnika, što priznajem da nisam nikad pročitao i jadno sam neuk u tome. To se promenilo kako sam tamo našao neka objašnjenja za ono što sam iskusio.

Druga velika stvar koju sam dobio neverbalnom komunikacijom sa Mihajlom je da je ponašanje na jedan "etičan" i "častan" način izuzetno važno za Boga. Od najveće važnosti. Ne mogu to dovoljno da istaknem. Postoji mnogo stvari koje možemo smatrati grehom ovde koje su tamo od manje važnosti. Postoje stvari kao te dve i da se ne osuđuju drugi, koje su mnogo važnije nego što sam mogao i da pomislim pre ovog iskustva. To su dve reči koje je on posebno razjasnio. Te stvari sam uradio dobro i bile su razlog zašto sam tamo. Ne vezujem se egom za to, samo to prenosim onima koje bi moglo interesovati. U nebu nema ega, on ne potoji. Uzmite to kako hoćete. Što se tiče različitih emocija na Zemlji, one nisu prisutne na tom mestu. Nema tuge, ljutnje, žaljenja, pohlepe, strahovanja itd. Ne mislim reći da ih nisam iskusio tamo, već da one bukvalno ne postoje i nije ih moguće iskusiti.

Objasnio sam neverbalnu kominikaciju jer je identična verbalnoj komunikaciji jer nema zabune oko onog što je rečeno, ali takođe jer sam imao verbalnu raspravu sa Mihajlom.

Mihajlo mi je verbalno postavio pitanje. Imao je muški, vrlo jasan glas i govorio je mojim maternjim jezikom, Američkim engleskim. Osećao sam da je to samo za moje dobro, jer je on mogao komunicirati bilo kojim jezikom koji postoji. Njegov glas je dolazio iz srednjeg dela područja u obliku cigare njegovog svetlog bića, na oko dva metra od zemlje. Mihajlo mi je rekao "Možeš sada da pođeš samnom ako želiš?" Shvatio sam to kao pitanje sa mogućnošću izbora. Odmah sam imao izuzetno jak osećaj i mogao da vidim dve svetle lopte s leve strane grudi, ili gde bi bile kada bih ih mogao videti, duša moje žene i male ćerkice. Osetio sam neodoljivo osećanje potpune odgovornosti za njihovu zaštitu. Bilo je to odjekujuće snažno. Ne znam da li će ovaj tekst biti ispravljan ali verujem da govorim ovo što je tačnije moguće. Rekao sam Mihajlu, ne sa ljutnjom (ne postoji tamo) već sa krajnjom žestinom "Ne dolazi jebeno u obzir". Mihajlo se nasmejao mom odgovoru. Bio je to smeh pun ljubavi sa osećajem uvažavanja i potpunog razumevanja. Osetio sam (nikad nisam mogao videti detalje lica) da je on u potpunosti očekivao takav odgovor i da me je voleo još više zbog toga, ako je to moguće. Odgovorio mi je i dalje se smejući "Ok".

Sledećeg trenutka probudio sam se sa medicinskom sestrom ispred mene. Pitao sam je šta je pošlo loše. Izgledala je iznenađena mojim pitanjem i rekla mi je da je moje srce stalo. Veruju da imam retku reakciju na CO2 koji je upumpan u telesnu šupljinu da napravi hirurgu prostora za rad. Pitao sam da li su ga pokrenuli šokom ili lekovima. odgovorila je lekovima.

Još par stvari da zaokružim iskustvo. Još uvek varim mnogo toga. Ukupno vreme koje sam proveo tamo osećao sam približno kao 30-45 secundi zemaljskog vremena. Protok informacija je bio toliki da će mi trebati neko vreme da prođem kroz sve to. Po medicinskim zabeleškama o meni, bio sam mrtav vrlo kratko vreme, manje od minuta. Nisam imao iskustvo izlaska iz tela, stigao sam odmah do ulaza sa Mihajlom. Nije bilo tunela ni svetlosti, ipak kad sam bio tamo, moguće da je iza mene bio tunel, bilo je tako tamno da nisam mogao da raspoznam ništa iza sebe. Nisam doživeo nikakvu vrstu retrospektive života. Meni je izgledalo da je retrospektiva završena i da je uvek u toku. Nisam sreo preminule rođake, mada sam ih osetio u opštem smislu iza Mihajla. Sve te misli su prethodno osmišljene ideje koje sam imao pre ovog iskustva. To dodajem samo jer mi još uvek izgledalo čudno kako je bilo različito u poređenju šta sam očekivao od crkve i šta ne. Do ovog iskustva imao sam: "Ja nemam pojma šta se dešava kada umrete, možda ništa" vrstu misli. To je u suštini bilo jedno otvoreno pitanje za mene. Verovao sam u boga, jer mi je postojanje boga bilo logično, samo nisam mislio da bilo ko ili bilo koja religija zna šta se dešava. Iz očiglednog razloga sam zauvek promenjen.

Još jedna stvar na kraju, hteo sam da prodiskutujem o onom što milim odmah posle iskustva. U početku, mada znam drugačije, tražio sam naučni razlog za iskustvo u toj meri da sam pitao mog hirurga za savet. On nije imao nikakav i nisam mogao da dođem do nekog naučnog objašnjenja. Zatim sam razmišljao o snu ali bilo je mnogo jasnije, bio sam bukvalno budan. Onda sam prešao na halucinaciju. Nikad nisam ima neku tako da je to izgledalo moguće. Najveći problem tu je što je iskustvo otišlo daleko van okvira mojih prethodno stečenih ideja koje sam ikad imao, i opet, bilo je previše jasno. (Plus bio sam klinički mrtav što takođe nateže ovakvo objašnjenje). Verovatno najintersantniji aspekt iskustva je koliko je bilo jasno. Moje sećanje na njega je jasno kao bilo koje budno sećanje koje imam iz svog života ovde na zemlji. Nemam nikakvo drugo objašnjenje za to do da kažem, prosto se dogodilo tačno kako ga se sećam.

Dajem ovaj opis mog iskustva sa nadom da može pomoći ljudima koji to pročitaju i nadom da može biti od koristi budućim istraživanjima u toj oblasti. Čuvajte se.