Opis iskustva:

Bio sam na plaži surfujući oko 30 minuta. Bio sam iscrpljen jer je surfovanje bilo vrlo teško i bile su jake struje. Talasi su postajali sve veći ali nisam mogao da izađem iz vode zbog struje. Zaronio sam u veliki talas nadajući se da će me odneti na obalu. U talasu je bio ogroman zid vode koji me zavitlao kao rublje u veš mašini. Nisam imao apsolutno nikakvu kontrolu nad telom kada me je voda tresnula o okeansko dno, nisam znao gde je površina. Snaga vode je izbila sav vazduh iz mojih pluća, tako da sam odlučio da neću uspeti. Na tu pomisao glas u mojoj glavi je rekao da svi koji su umrli su živeli. Tako da sam počeo da se opuštam i shvatio da ne moram više da dišem i bol u mojim plućima od usisavanja vode je prestao. Počeo sam da se osećam vrlo toplo i pospano i lebdeo sam u sivom prostoru. Bio sam preplavljen sa predivnim osećajem bezuslovne ljubavi i takvim osećajem potpunosti, povezanosti sa svime, sve je bilo jednako sa svime ostalim. Onda sam lebdeo malo ispod talasa kao tačka svesti. Osetio sam se super budnim i mogao sam da vidim dalje i mislim brže. Onda sam pomislio kako će moj otac, koji je na obali, reagovati na moju smrt. Iznenada, bio sam iznad površine vode gledajući oca koji je pretraživao vodu da vidi šta mi se desilo. Znao sam da će on nastaviti svoj život sasvim lepo bez mene i da će preboleti. Onda sam opet bio ispod površine i pitao se kada ću videti retrospektivu mog života. Osetio sam da je neko nevidljiv uz mene. Prenosio mi je viziju aktivnosti mog kratkog života. Izgledalo je kao da je sve u knjizi sa stranama koje su se okretale osim što su slike bile kao filmovi. Bio je to razočaravajuć film jer mi je tada bilo samo 17 godina.

Osetio sam da nisam ispunio ono zašto sam došao u ovaj život. Bilo mi je iskomunicirano ako izaberem da napustim u ovoj tački moj život da ću morati da se vratim i odradim sve ponovo. Taj nevidljivi neko nije imao nikakvu osudu i osetio sam da će osuda doći od mene. Ustvari zaključio sam da sam to samo ja, moja viša verzija. U nekom trenutku sam upitao koji je smisao života i odgovor je bio "pomaganje drugim ljudima." Onda sam čuo divnu muziku, različitu od svega što sam čuo u životu, nisam mogao da odredim instrumete ni melodiju. Sledeće mogao sam da čujem udaljena školsa zvona, zvuk koji me mamio na desno i u drugu dimenziju iz koje ne bi bilo povratka. Nisam oklevao na toj prepreci, nisam žalio da sve iz mog života ostavim za sobom. Bez upozorenja bio sam iznenada i silovito povučen dole prema mom telu, koje je još bilo okrenuto ka morskom dnu. Pri silasku mi je bilo rečeno "Još nije tvoje vreme." Kad sam se vratio u telo još nisam znao gde je površina vode. Onda sam zaista osetio par fizičkih ruku, ispod svakog stopala, kako me guraju na površinu, gde sam mogao da stojim u vodi dubokoj do prsa. Kako sam bio ljut! Osetio sam se tako prevarenim. Nisam hteo da napustim ono mesto da bih se vratio ovom životu. Trebalo je mnogo godina da prevaziđem tu ljutnju i oprostim Bogu što me je poslao natrag u život. Baš suludo, ha? To, kao prvo, nikad i nije bio moj život, on je taj ko daje ovaj život.