Opis iskustva:

Samo par nedelja pošto sam pušten iz bolnice jako sam se prehladio. Dok sam ležao u mojoj sobi na spratu u kući mojih roditelja, disanje mi je postalo vrlo teško. Osetio sam stezanje u grudima, i svaki dah je bilo sve teže udahnuti. Tada ni ja ni moji roditelji nismo znali da je ta prehlada ustvari bila upala pluća, i to me je gurnulo u jak asmatični napad. Disanje mi se tako brzo otežalo da nisam imao prilike ni da pozovem u pomoć, i ubrzo sam jedva dolazio do daha, jedva uopšte dišući. Osećao sam paniku i bespomoćnost dok sam očajnički pokušavao da uvučem kiseonik u pluća... Molio sam se da će neko doći u sobu da proveri kako mi je... znao sam da ću umreti... ali nisam mogao ništa da učinim da skrenem pažnju, jer sam bio previše slab da bih se pomerio.

Iznenada sam se našao kako lebdim pod plafonom moje spavaće sobe, gledajući dole na moje nepokretno, beživotno telo. To mi nije izgledalo ni najmanje čudno niti zastrašujuće... baš suprotno... nikad pre ni posle nisam osetio jedno takvo neopisivo osećanje mira, spokoja, topline, i iznad svega... potpunu uronjenost u bezuslovnu ljubav. Reči ne mogu preneti neodoljiva osećanja koja sam imao. (I danas, krenu mi suze od radosti kad se setim tog iskustva). Izgledalo je potpuno prirodno gledati naokolo iz mog pogodnog ugla blizu plafona. Jasno sam mogao da vidim sebe kako ležim u krevetu, bez ikakavih pokreta, izgledao sam vrlo... mrtav, moja sestra Meri se šminkala u kupatilu, mama je u kuhinji spremala večeru, pevajući neku pesmu iz "My Fair Lady". Mogao sam da vidim još neke moje rođake kako gledaju TV u prednjoj sobi, kao i dvorište pored kuće, sunce koje sija, i saobaćaj koji se odvijao na ulici. Zidovi naše kuće su izgledali providno... bili su tamo, mada nejasno, ali mogao sam da prođem kroz njih. Iznenađujuće da mi ništa od toga nije izgledalo čudno... bilo je sasvim normalno. Iznad svega, osetio sam ljubav za kakvu nisam znao da postoji. Osetio sam kao da sam uvijen u tu ljubav, i to je bilo kao da je isceljujuća ruka odnela sav moj bol i nelagodnost. Nisam želeo da napustim to mesto... to osećanje... hteo sam još...

Jednako iznenada, našao sam se ponovo u mom krevetu, napad astme je sasvim prošao. Još mi je bilo potrebno lečenje upale pluća, ali to je bio moj POSLEDNJI asmatični napad u životu. Zahvalan sam Bogu za čudesan dar koji mi je dao tog dana, i očekujem moj povratak Njemu, kada se moja misija ovde na zemlji završi. Više se ne plašim smrti" (Mada, još uvek se malo brinem za način kako će se zbiti.. lol...)

Kako se moj život odvijao imao sam ukupno četiri određena slučaja božanske intervencije, i istinski sam ponizan i zahvalan za te darove. To mi je pomoglo sa mojom decom, mojom porodicom, prijateljima, drugima koje sam sreo na životnom putu, i meni samom.

Da li ste imali osećaj posebnog znanja, univerzalnog reda i/ili svrhe? Da. Ovo je takođe teško objasniti... Vratio sam se znajući da postoji razlog što sam ovde. Postoji svrha što sam tu, mada mi to nije sasvim jasno, ali ispuniću je tokom vremena. Došao sam do razumevanja da svi imamo svrhu, i osnovni deo te svrhe je da volimo jedni druge, i pomognemo jedni drugima da iskusimo veličanstvenost kreacije.