Opis iskustva:

Sećam se oštrog stezanja / bola u grudima i hropca za vazduh uz osećaj da nemam vazduha. Sećam se lebdenja prema tavanici, okretanja, i vidim sebe u krevetu. Trepnuo sam i gledao sam dole na moje susedstvo. Treptaj, gledao sam dole na Boston, treptaj istočni masiv, i Cape Cod, treptaj, istočna obala SAD i Atlantik. Još jedan treptaj, zemlja je bila veličine košarkaške lopte, treptaj, zemlja je bila veličine dugmeta i onda je nestala. Bilo je potpuno crnilo bez zvezda i osetio sam najveću hladnoću. (Za sve to vreme osećao sam najveći strah i nesigurnost. Nisam imao pretstavu šta se dešava.)

Dok sam plovio u tami i oštroj hladnoći (žudeći za mamom), osetio sam toplinu kako dolazi iza mene. Mada nisam video nikakvo telo, nekako sam se okrenuo i video nejasno svetlo, koje je izgleda odavalo toplinu, tamo što je sad bilo ispred mene. (leđa su mi još bila jako hladna). Krenuo sam (nekako) prema svetlu. Što sam bio bliže svetlu bilo mi je toplije i više sam znao. Počeo sam da se prisećam onoga što mislim da su bili neprijatni trenuci u mom životu, samo da bih razumeo zašto su se desili. Što sam bio bliže svetlu manje sam želeo da se vratim kući. Došao sam do tačke da sam razumeo sve i zaboravio sam na svoj prethodni život.

Srećan i zadovoljan, nastavio sam prema svetlu. Iznenada sam osetio toplinu na mojim još uvek hladnim leđima (slično rukama punim ljubavi koje grle), što je izgleda zaustavilo moje kretanje ka svetlu. Mada "nikog" nisam ni čuo ni video razumeo sam da nešto nije u redu, da šta god da me je zaustavilo je primalo grdnju od nečeg što je čuvalo svetlost.

Rečeno mi je da nije još moje vreme i da moram da se vratim, i da mi neće biti dozvoljeno da zadržim moje znanje. Obratio sam se da me ne vraćaju nazad, molio sam i molio. Sa puno ljubavi koja me je još uvek grlila, bio sam odvođen od svetla i dalje moleći da ne učine da zaboravim to što sam znao. Što sam bio dalje od svetla manje sam znao, i više sam se prisećao moje mame i prethodnog života. Ponovo sam molio da mi se dozvoli da se sećam bar nečeg kako bi mi mama poverovala. Ponovo, mada nisam mogao nikoga da vidim Oni su mi dozvolili da upamtim tri stvari (koje su bile lepak koji me je držao da se ne raspadnem tokom godina):

1) Razlog za izlazak i zalazak sunca: Sunce izlazi da bi život mogao da raste, i zalazi da bi život mogao da se odmori.

2) Za sve postoji razlog!

3) U našem celokupnom postojanju mi smo tek deca. Ovo je tek učionica. Ovde smo da učimo. Da iskusimo krajnosti. Tugu, sreću, bol itd. i sve složenosti koje idu sa njima.

Vremenom sam shvatio da to znači, sa iskustvom dolazi znanje, sa znanjem dolazi mudrost. Sa mudrošću dolazi razumevanje, sa razumevanjem dolazi potpuni nedostatak ekstremnih emocija. Zašto? jer mi razumemo zašto se to dešava.

Ustanovio sam (Dobri Bože oprosti mi ako grešim) Mudrost je Svetlost i Toplina. Neznanje je Tama i Jeziva hladnoća.