Opis iskustva:

27.Januara 1997. dok sam bila u mojoj lokalnoj bolnici (Clarendon Memorijal), pretrpela sam infarkt. Posle pet minuta oživljavanja povraćena sam u život. Onda sam prevezena helikopterom na Medicinski fakultet Južne Karoline. Tokom oživljavanja ugrušak krvi je otišao u moju levu ruku, zaustavljajući cirkulaciju. Započela je gangrena. 28 Januara (sledećeg dana), doktori su pokušali da nađu ugrušak izvodeći arteriogram. Ponovo sam imala infarkt. (Misle da sam alergična na boju korišćenu tokom procedure.) Taj infarkt je bio ozbiljniji.

Dok srce nije radilo, mogla sam da vidim sebe kako lebdim u ogromnom balonu svetla. Mogla sam da vidim doktore i sestre oko stola na kome je ležalo moje telo. Prostorija je bila vrlo slabo osvetljena. Sledeće čega se sećam je da čovek razgovara samnom. ZNALA sam da je to Bog. Nisam mogla da vidim Njegovo lice jer ga je okruživala izuzetno jaka svetlost. Nikad nisam čula glas kao Njegov - tako umirujuć. Imala sam veliki osećaj spokoja. Nisam bila uplašena. Govorio mi je. Rekao mi je da sam na nebu ali mi daje da izaberem - da ostanem ili da se vratim. Međutim rekao mi je da još nisam završila moj posao na zemlji za Njega, i da sam na zemlji potrebnija nago na nebu. Kada je to rekao odgovorila sam da ću se vratiti. Tada je dotakao moju levu ruku.

Sledeće sećanje je spuštanje dole i vidim oca kako drži malo dete u rukama. Pored njega je stajala žena, ali je otišla sa nekim sestrama u drugu prostoriju. Osetila sam da je žena bila datetova majka. Plakala je. Čovek, za koga verujem da je otac oprezno mu je govorio. Soba je bila zamračena. Sestre su, izgleda tešile ženu. Iz nekog razloga ona je govorila o nečemu kao ogrtaču. Sledeće čega se sećam je da vidim malog dečaka kako lebdi prema gore u sličnom balonu kakvom sam ja bila. Bio je srećan i ustvari uživao igrajući se u balonu. Sećam se da se smešio. Onda. čini se da sam se borila da uđem natrag u moje telo, i bila sam pomahnitala. Sve o čemu sam mislila je da se "vratim" realnosti, mojoj porodici.

Potom sam bila u komi 12 dana. Kada sam se probudila, nisam mogla da se setim šta se desilo nedeljama pre mog infarkta, ali opet sećam se ovog što sam upravo rekla. Pitala sam moje roditelje (koji su bili uz mene tokom celog mučenja) - dva dana pošto sam stavljena u moju sobu "šta se desilo mališanu?" Majka me upitala o kom detetu govorim. Rekla sam joj sve ovo. Počela je da plače. Izgleda da se moja porodica srela sa drugom porodicom u bolnici. Imali su malog dečaka koji je umirao. Moja sestra je saznala dok se ovo dešavalo samnom da je on umro. Kako sam objasnila kako je dete izgledalo i koliko je bilo staro. to je potpuno odgovaralo onome što su saznali o dečaku koji je umro. Imam pitanja: Da li je mali dečak koga sam videla da napušta zemlju, isti za koga je čula moja porodica? Kako mogu da znam bilo šta o tome - bila sam u komi? Kako mogu da se sećam šta mi se dogodilo tokom ovog iskustva, ali ne mogu da se satim šta se desilo pre toga?

I, usput - moja ruka sa gangrenom. Lekar koji je o tome vodio računa hteo je da je amputira. Drugi lekari su rekli da je pitanje sata kada ću umreti, pa zašto bi mi sekli ruku. Sati su postali dani i morali su ponovo da pristupe mojoj ruci. Izgleda da je "sama od sebe" blokada nestala. Svakim danom je bila zdravija bez i jedne doze antibiotika. Doktor je čak načinio fotografije - bio je toliko zapanjen. Rekao je da u celoj njegovoj lekarskoj karijeri, a sada je i profesor na Medicinskom fakultetu, nikad nije video teko nešto. Kasnije mi je na kontrolnom pregledu rekao da sam ja najbolesniji pacijent koga je ikad video koji je preživeo da može o tome da priča. U svom srcu verujem i govorim drugima, to je zato što je BOG dotakao moju ruku u mom iskustvu blizu smrti.