Opis iskustva:

Bila sam fizioterapeut zaposlena u jednoj bolnici na Aljasci. Imala sam naprsnuće pršljena u donjem delu leđa. Nedeljama sam lečena konzervativno, terapijom i inekcijama bez poboljšanja. Tokom tog perioda provela sam mnogo vremena u molitvi i proučavanju biblije. Ranije sam već imala operaciju napuklog pršljena na kičmi 1977god. pre dolaska na Aljasku i doktor koji me je pregledao je savetovao operaciju za ovaj naprsli pršljen jer nije bilo poboljšanja konzervativnim lečenjem. Nije bio siguran da li mi treba još jedna laminoktomija ili će biti potrebno spajanje kičme što bi značilo mnogo duži period oporavka i verovatno ne bih bila više u mogućnosti da radim kao fizioterapeut. Kad je ustanovljeno da je potrebna operacija zakazano je kada će biti urađena. Počela sam da posežem za članovima moje crkve kao i za članovima porodice i prijateljima u državi Njujork, tražeći da se mole i javljajući im za dan moje operacije. Tražila sam da se mole da bude potrebna samo laminoktomija.

Sećam se medicinske sestre jutra pre moje operacije. Rekla je da sam ja najopuštenija osoba koju je videla da ide na operaciju. Moj muž i dva mala deteta, od 9 i 6 godina, bili su u mojoj bolničkoj sobi kada su doneli nosila da me odnesu na operaciju. Išli su malo pokraj mene a onda su upućeni u čekaonicu dok sam ja na operaciji. Poljubili su me i otišli. U operacionoj sali, sećam se da sam prebačena na operacioni sto i da su mi na ruku intravenozno prikačili anesteziju.

Sledeće čega se sećam, našla sam se jako blizu tavanice u uglu sobe. Bila sam tako visoko, na samo nekoliko santimetara od plafonskih ploča. Postala sam svesna da doktor besno izgovara kletve i traži od sestara da donesu još zaliha krvi. Pogledala sam nazad ka zvuku i videla da mi je telo okrenuto na operacionom stolu sa lica na dole na lice na gore. Bio je veliki metež ljudi koji su jurili napolje i unutra, i sećam se kako mi je lice izgledalo bledo. Znala sam da je to što gledam moje telo, ali nisam osećala nikakvu uzbunu ni brigu. Sećam se da sam bez napora prošla kroz zid i niz hodnik kroz dvostruka vrata operacionog dela. Nisam mogla da osetim nikakav otpor ili osećaj dodira dok sam prolazila kroz zid ili vrata.

Dok sam plovila niz hodnik, primetila sam da se otvaraju vrata stepeništa i čovek koga nisam znala je izjurio kroz njih. Bilo je nečeg u tome kako je jurio i očigledna velika zabrinutost je privukla moju pažnju. Tako, posmatrala sam ga i primetila da je nosio neku vrstu braonkaste jakne i nekakvu torbu. Žurio je ka vratima odeljka za operacije i usporio kraj čoveka na ulazu u taj deo. Ne sećam se šta je rečeno, ali znam da je čovek koji je došao bio hirurg i bio je iziritiran što mora da gubi vreme zbog zadržavanja dok je drugi čovek mislio da taj čovek u svakodnevnoj odeći nema prava da uđe u deo za operacije. Nisam čula zvuk njihovih glasova već sam telepatski bila svesna misli svakog od njih, kao što sam u operacionoj sali čula doktorove kletve. Kada je hirurg ušao u operacioni odeljak više ga nisam posmatrala.

Tada sam počela da se dižem kroz plafone svakog sprata u bolnici kao da sam povučena nekom silom van moje sopstvene volje. Nastavila sam da se uzdižem dok nisam prošla kroz krov i našla se na nebu iznad bolnice. Kada sam se našla izvan bolnice počela sam da se krećem mnogo brže prešavši planinski lanac blizu bolnice iznad grada. Bila sam na visini aviona. Tada sam shvatila da se krećem tako brzo da bih trebala da osećam vetar kako juri kraj mene, i da bih trebala da primetim razliku u temperaturi vazduha. Ali nisam osetila ništa od toga.

Sećam se da sam jurila u tamno, pećini slično područje gde sam nastavila velikom brzinom neko vreme dok nisam postala svesna malog sjajnog svetla u daljini u smeru u kom sam se kretala. Brzo sam se pojavila u tom svetlu i pogledala dole na stenovitu zemlju ispod mene gde bi trebala biti moja stopala, i oštre stene su se uspinjale na levo. Kada sam pogledala na gore videla sam leđa čoveka koji se uspinjao i telepatski sam znala da treba da ga sledim. Promatrala sam njegova leđa i primetila dugu tamnu kosu vezanu pozadi sa kožnom trakom, kratka toga kao odeća od belog materijala, i na njegovim nogama sandale sa kožnim trakama omotanim oko njegovih listova. Sećam se da sam pomislila: "Ovo nije Isus!"

Stigli smo do ruba gde se otvorila divna pastoralna scena žive zelene trave prošarane živo obojenim cvećem kakvo nikad nisam videla. Tu je bilo i ogromnog senovitog drveća razbacanog naokolo i pokraj polja je bila mala reka široka desetak metara. Došli smo do obale reke i na drugoj strani reke videla sam sve moje voljene koji su preminuli. Bili su okupljeni u velikoj grupi. Prvo sam videla mog oca i brata. Oni su bili oduševljeni što me vide kao i ja što vidim njih. Onda sam videla mnogobrojne ujake, stričeve, tetke i rođake u grupi. Konačno, shvatila sam da su neki ljudi koje nisam odmah prepoznala moji babe i dede koji su umrli pre nego što sam rođena, tako da ih nisam nikada srela. Međutim i dalje sam znala ko su oni i mogla sam telepatski da čujem kako mi govore kako me mnogo vole. Ne sećam se kako su bili obučeni čak ni kako su izgledali, ali to su definitivno bili njihovi duhovi i nije bilo sumnje u mom umu ko su oni bili.

Pre nego što sam mogla da odem kod njih i da ih zagrlim, moj vodič, koji me je vodio uz strminu, telepatski mi je saopštio da prvo moram da idem na jedno drugo mesto i da treba da ga sledim. Sledila sam ga iza okuke reke dok nisam ugledala u daljini prelepu zgradu u grčkom stilu koja je bila živo bele boje sa brojnim stepeništima koji su vodili ka njoj i ogromnim stubovima ispred. Mnogo duhova je bilo odeveno u živu belu odeću. Oni su vrveli okolo, ulazeći i izlazeći. Moj vodič me uveo unutra gde se otvorilo u ogromnu biblioteku punu stolova i knjiga. Mnogi duhovi su proučavali razne knjige i vodič mi je rekao da ova sala ima Knjigu Života opisanu u Bibliji. Nastavili smo ka sobi u pozadini gde su neki duhovi sedeli na stolicama koje su okruživale ekran u podu koji je bio kao stakleno dno na brodu. Saopštili su da ću posmatrati moj život i onda su se pojavile scene kao u 3D hologramu. Mogla sam ponovo da iskusim sve moje događaje iz života, ali jednako važno, mogla sam da iskusim dejstvo mojih akcija i reči na druge ljude sa kojima sam bila u interakciji. Ni jedan od duhova mi nije zamerio za te bolne stvari koje sam počinila ili nisam, ali osetila sam se jako tužna i bilo mi je strašno žao zbog toga u srcu. Sve se odvijalo jako brzo, ali imalo je ogroman uticaj na mene. Stekla sam utisak da su ta duhovna bića bila sa mnom i pomogla mi da isplaniram moj život pre no što sam se rodila. Dozvolili su mi da znam da ću se vratti u život ako tako odlučim. Onda su mi na istom ekranu pokazali neke događaje iz mog budućeg života ako odlučim da mu se vratim. Neki događaji će se sigurno desiti a neki su mogući ali nisu sigurni.

Tu postoji praznina u mom sećanju o tome šta se desilo posle. Sledeće čega se sećam je da mi vodič pokazuje s leđa doktora koji me je operisao kako stoji u čekaonici u njegovoj zelenoj hirurškoj odeći izuzev maske i kako govori sa mojim suprugom dok deca sede na kauču iza njega. Nisam mogla da čujem ni reč šta je rekao samo sam videla scenu. Onda su mi pokazane sve molitve koje su izgovorili moji prijatelji i članovi porodice. Svaka molitva se pojavila kao muzička nota i one su se povezale jedna sa drugom i dosezale do mene. Konačno, videla sam molitvu moje ćerke koja je bila poslednja karika u nizu. Iznenada sve emocionalne veze za mog supruga i decu su navrle u mene i setila sam se kad sam bila mala devojčica, u uzrastu od 7 godina, molila sam se tako brižno da mi ne umre otac. Izgleda da moja molitva nije uslišena i moj otac je umro. Znala sam da ne mogu da pustim da moja deca rastu bez majke, kao što sam ja odrasla bez oca. Teško, kako je bilo da napustim to mesto sveobuhvatne bezuslovne ljubavi i neopisivog mira, znala sam da treba da se vratim mom životu.

Rečeno mi je da će stvari iz mog budućeg života koje su mi bile pokazane biti uklonjene iz mog sećanja kao i neke stvari koje su mi bile pokazane tokom iskustva jer izbori koje bi činila u budućem životu ne bi bili čisti, i ne bi bili istinski legitimni izbori ako bi mi bilo dozvoljeno da zadržim ta sećanja. Biće mi ostavljeno dovoljno sećanja da uverim moj logički um u stvarnost mog iskustva i biće mi dat jedan nepogrešivi znak koji će biti dokaz gde sam zaista bila.

Sledeće čega sam bila svesna je da se budim u sobi za oporavak a muž i deca stoje oko mene. Sve što sam napisala ovde je bilo u potpunosti u mom umu i srcu odmah čim sam pozdravila moje najdraže i tu je bio takođe znak za mene. Taj moj znak nije bio neki objekat, to je bila činjenica da sam bila potpuno obavijena 'mirom koji prevazilazi svako razumevanje' i neverovatnom bezuslovnom Božijom ljubavlju, kao nekim nevidljivim balonom zaštite! Taj neverovatan osećaj, taj znak, ostao je uz mene u ogromnom intezitetu oko 3 nedelje pre nego što je postepeno izbledeo. Kada je nestao, znala sam, bolje nego što sam ikad išta u mom životu znala da je moje iskustvo bilo potpuno stvarno. Dar Božije ljubavi i mira koji je bio sa mnom svih tih nedelja je bio savršen dokaz i potvrda mom srcu da sam zaista bila u duhovnom kraljevstvu sa Bogom, jer to je bilo tačno ono što sam osećala tokom celog iskustva. Znam apsolutnu istinu o tome do danas. Ostala sam u bolnici 12 dana posle operacije, prvo na intenzivnoj nezi a kasnije u bolničkoj sobi. Neko vreme je to bilo dotakni i produži dalje, ali imala sam potpunu uverenost da ću se oporaviti jer sam znala da sam se vratila u život sa razlogom i da sam tu da ostanem.

U početku nisam govorila mojoj porodici o iskustvu. Sećam se kako sam bila iznenađena kada je prvi put hirurg koji mi je spasao život došao da me poseti. Nikad pre se nismo sreli, ali to je bio isti čovek koji je jurio u operacionu salu. Pozvali su ga da me operiše. Za razliku od hirurga koji je radio operaciju na mojim leđima koji se jedva pojavio u mojoj sobi i čak me nije ni pogledao, OVAJ hirurg je bio srdačan i dobar. Očigledno je brinuo za mene i bio je zadovoljan što se dobro oporavljam. Nedelju dana pošto sam stigla kući, trebala sam da posetim tog hirurga da mi ukloni konce. Moj rez je bio od grudi do pubične kosti i tako sam bila i ušivena.

Nedugo pošto sam se vratila kući a pre odlaska na kontrolu kod doktora, ispričala sam suprugu o mom iskustvu blizu smrti i glasno se pitala za poruku koja mi je data o sećanjima koja će 'uveriti moj logički um' u istinitost iskustva. Sećam se da sam u mom iskustvu videla hirurga kako dolazi i ako bi on mogao da potvrdi ono što sam videla kada je dolazio tog dana, to bi onda zaista uverilo moj logički um u neospornost iskustva. Mada sam već znala da je bilo 'stvarno' zbog mog znaka, takođe sam želela da i moj suprug u to takođe ne sumnja. Tako, kada je hirurg završio moj pregled i izrazio kako je zadovoljan sa mojim ozdravljenjem do sada, rekla sam da želim nešto da ga pitam u vezi dana kada je bila moja opreacija. Rekla sam tokom operacije mojih leđa, kada mi je bila presečena arterija i kad sam krvarila, da je moj duh napustio telo i otputovao izvan operacione sale. Rekla sam mu da sam ga videla kako dolazi tog dana, mada nisam znala ko je on ni zašto dolazi u to vreme. Rekla sam mu kako je jurio ka operacionoj sali i da je bio obučen u svakodnevnu odeću, nekakavu bran jaknu i da je nosio torbu. Videla sam da ga je ljutilo to što je usporen kod vrata na ulasku u operacioni odeljak, kada mu se očigledno žurilo da uđe. Onda sam ga pitala da li se tog dana desilo to što sam videla. Njegov odgovor je bio: 'Kako to znaš? Bio sam u mojoj kancelariji kada mi je javljeno da dođem u operacioni odeljak. Trebalo je da uradim hitnu istražnu operaciju da lociram i zaustavim krvarenje iz krvnog suda koji je bio presečen tokom operacije leđa.' Ne sećam se sasvim sigurno, ali mislim da me je pitao šta sam još videla i iskusila, ali ne sećam se detalja šta sam mu rekla. On nikad nije jasno rekao da je bio obučen kako sam opisala, samo je rekao: 'Kako to znaš?' Bio je očigledno iznenađen, i mislim da bi rekao da nije bio tako obučen ili da se ne seća da se u stvari nije tako dogodilo kako sam opisala. Tako da sam bila uverena da mi je potvrdio tačnost onog što sam videla. Sama činjenica da je došao u svakodnevnoj odeći a ne kao hirurg na smeni u bolnici je jedna neobična okolnost. Znam to i on je to potvrdio. To je bilo dovoljno da uveri moj logički um kao i mog supruga.

Tokom operacije, otkriveno je da imam endometriozu. Tako da sam takođe posetila i mog ginekologa radi daljeg tretmana. Tokom te posete, on me je upitao za skorašnji abdominalni ožiljak. Kada sam objasnila šta se dogodilo, objasnio je: 'To ste Vi bili! Bio sam u susednoj operacionoj sali tog dana i čuo kako je tamo nastao pakao. Mogu da vam kažem da je vazduh jedno vreme bio pun dima!' Nisam mu rekla za moj IBS, ali to mi je potvrdilo ono što sam videla u operacionoj sali i kletve koje sam tamo čula.To je sigurno bilo neobično za jednu operacionu salu. Posle svih ovih godina, pridružila sam se IANDS i javno iznela moju priču po prvi put. To me je potstaklo da pronađem hirurga koji je uradio hitnu operaciju i on još uvek radi na Aljasci. Napisla sam pismo da mu se zahvalim i pitala da li se seća mog slučaja i da sam mu tada ispričala moj IBS. On je odgovorio da se seća kao i da sam podelila moj IBS sa njim.

Detaljno razmišljajući šta sam videla tokom mog iskustva blizu smrti i šta bi moglo biti potvrđeno od strane nekog kraj mene, razgovarala sam sa mojom ćerkom kojoj je tada bilo 9 godina a sad 43, i pitala čega se seća iz tog dana. Rekla je da su dugo čekali pošto im je doktor rekao da će izaći da razgovara sa njima i da se ona jako zabrinula. Rekla je da je čula nekakvu buku i videla čoveka kako dolazi jureći kroz čekaonicu delujući kao da se desilo nešto loše. Čovek je jurio ka stepeništu. Rekla je da je to bio isti čovek koga su kaznije upoznali kao doktora koji mi je spasao život. Zabrinuta je bila jer niko nije dolazio da razgovara sa njima. Onda je doktor koji je radio operaciju na mojim leđima konačno došao do vrata čekaonice i otac je prišao da razgovara sa njim. Bili su tako ozbiljni da je bila uverena da ja umirem. Molila se za mene, rekla je. Pre nego što sam razgovarala sa ćerkom pitala sam supruga da li se seća da je video čoveka da prolazi kraj vrata čekaonice tog dana. On se onda setio da je neko projurio, ali on nije bio okrenut prema vratima u tom trenutku. Suprug mi je rekao da je ubrzo posle moje opreacije drugi doktor došao da razgovara sa njim u čekaonici, ali nikad ga nisam pitala kako je doktor bio obučen. Znam iz onoga što mi je suprug rekao da je taj doktor tražio dozvolu od mog supruga da se uradi dodatna operacija da bi mi spasili život.

Sve do nedavno, nisam nikad ragovarala sa suprugom šta sam videla kako je drugi doktor bio odeven tog dana kada sam ga videla da stoji na vratima čekaonice. Tek sam ga nedavno pitala da li je bio odeven u zeleno hirurško odelo uključujući i kapu na glavi, ali bez maske, i on je potvrdio da jeste, da je stajao na vratima i da je bio tako odeven. Hirurg koji mi je spasao život nedavno mi je poslao email potvrđujući da je u bolnicu, kada sam operisana, došao iz njegove kancelarije i da je bio odeven u svakodnevnoj odeći, mada se ne seća posle svih godina šta je tačno imao na sebi i da li je nosio nešto. Rekao je da je došao projurivši stepeništem i da je morao da uspori da pritisne dugme za otvaranje automatskih vrata operacionog odeljka. Ne seća se drugog čoveka koji je bio prisutan u blizini ulaza u operacioni odeljak. Zaključila sam da nisu ni razgovarali i da sam 'čula' njihove misli istovremeno telepatski i mislila da se obraćaju jedan drugom. 'Čula' sam hirurgove misli koji je nestrpljivo želeo da uđe što pre u operacionu salu, i misli drugog čoveka koji je bio zabrinut jer osobi odevenoj u svakodnevnu odeću ne treba dozvoljavati da ulazi u operacionu salu.

Da li ste videli nezemaljsko svetlo? Da, Sjajno, živo svetlo sijalo je iz svakoga i svega što sam videla, bili su osvetljeni iznutra. Nebo je bilo svetlo ali nije bilo sunca.

Da li su vam predočene scene iz budućnosti? Bile su scene iz moje lične budućnosti, one koje će se sigurno desiti i one koje bi mogle da se dese, ali su uklonjene kada sam odlučila da se vratim u život.

Da li ste došli do granice ili tačke sa koje nema povratka? Došla sam do definitivne svesne odluke da se vratim u život. Molitve moje ćerke kombinovane sa onim što mi je pokazano u vezi moje budućnosti i znajući kakav mi je život bio bez oca, sve me je vodilo ka tom da izaberem da se vratim u život.

Da li se vaša religiozna praksa promenila posle iskustva? Da, udaljila sam se od crkve na neko vreme, ali sam se vratila sasvim drugačijoj vrsti crkve. Uživam u bogosluženju, muzici i zajednici sa ljudima koji vole i traže da budu bliže Bogu, bez da osuđuju bilo koga i sa milosrđem prema svima.

Tokom vašeg iskustva, da li ste stekli informaciju o smislu života? Da, mi živimo na Zemlji kako bi naučili da volimo dublje i da bi se duhovno razvili i približili Bogu.

Da li ste stekli informacije kako da živimo svoj život? Da, Strah vodi ka delima punim mržnje. Bog ne mrzi i ne kažnjava nikog od nas. Niti bi mi trebali da osuđujemo druge ili da dozvolimo da strah preovlada našom sposobnoću da iskažemo ljubav.

Tokom vašeg iskustva, da li ste stekli informacije o životnim teškoćama, izazovima i mukama? Da mi ih aktivno biramo kako bi izazvali sebe na veći duhovni rast.

Tokom iskustva da li ste stekli informacije o ljubavi? Da, Bog je izvor sve ljubavi, i ljubav izražena drugima na Zemlji je naše najveće Zemaljsko postignuće.

Koje promene u vašem životu su nastale posle iskustva? Velike promene u mom životu. Moj život se promenio iz jednog punog straha i osude u drugi u kom sigurno znam da me Bog neizmerno voli. Nemam strah od smrti i gledam svakog dana da se približim Bogu. Pokušavam da živim život izražavajući Božiju ljubav svakom koga sretnem.