Opis iskustva:

Iznenada mi je bilo lakše da dišem. Znala sam sve šta će doktor da učini pre nego što bi on to uradio. Počela sam da se dižem, licem napred, kroz tunel koji je bio topao, crvenkaste boje, kao boja paradajz čorbe, ali nežan i sličan oblacima. Tamo je bilo neko nezemaljsko zlatno belo svetlo na kraju ali ne tako blizu. Bila sam zabrinuta za mog sina kod kuće i sina koga sam rađala. Znala sam da sam mrtva ali nisam bila mnogo zabrinuta zbog toga. Trenutno mi je dato do znanja da će oni biti dobro. To je bilo veoma umirujuće. Sledeća stvar koje se sećam je da mi je pokazan univerzum. Sećam se misli: "Znači to je TAKO!" Bila sam u čudu. Bilo je kao ogromno gnezdo, ili ulančana ograda, sve u univerzumu je povezano. (Kad god vidim kako DNA niz izgleda uvećano, pomislim kako izgleda univerzum.) Vrlo živopisno i lepo. Dato mi je da znam koliko je važan život, svi oblici i da uništavanje života cepa rupu na lepoj kompoziciji jedinstva univerzuma i svega u njemu. (Gnušam se ubistva do danas i ne ubijam ni osu.) U isto vreme bila sam uveravana u umu da je sve dobro sa zemljom i da se odvija kako treba. (Ne mogu da objasnim više o tome). Ali bila sam pogođena jednostavnošću svega. Dok čovek trči okolo tražeći komplikovana rešenja, ono nije komplikovano. Vrlo je jednostavno.

Nastavljajući da se uzdižem prema svetlu sledeće je bilo lepa gudačka muzika. Nema ništa tome slično na zemlji. Takođe sam bila svesna lepih boja i te boje imaju zvuk i odgovraju muzici. I svetlo je postalo sjajnije okružujući me, i ja sam ga udisala, ne sa plućima već je ličilo na osmozu, kroz svaku poru moga bića. Svako upijanje svetla činilo je da se osećam sve više i više veselo, puna zdrave energije i bistrine. Uz to, dobila sam univerzalno znanje o svim stvarima. Približavajući se kraju tunela, svetlo je postajalo jače i draže, i mogla sam videti konture ljudi, oko červoro njih, koji su mi telepatski slali poruke bezuslovne ljubavi (pozdravi?) i sećam se da sam bila u stanju da im isto uzvratim, šaljući im odmah, bezuslovno. Imala sam osećaj da znam jedno ili dvoje njih ali nisam znala ko je! Bila sam spremna da izađem iz tunela, ili sam upravo izašla i svetlost je bila tako neopisivo eterična i čudesna da sam želela da nastavim ka njoj, ka njenom izvoru. Ali bila sam zadržana od entiteta vrlo nežno i rečeno mi je da to ne činim, i imala sam utisak da bi bilo opasno otići u sam izvor svetlosti, opet nisam se plašila već sam bila radosna. Ali poslušala sam njihovu opomenu. Tada su mi rekli da nije moje vreme i da treba da se vratim nazad. Nisam to želela. Molila sam da ostanem ali oni su me nežno i s puno ljubavi odbili. Počela sam da se vraćam niz tunel. I dalje sam gledala svetlo i entitete dok sam se spuštala. Usput je mnogo obrisano iz mog sećanja. Nije sam događaj, ali jeste novostečeno univerzalno znanje, detalji.

Osetila sam da sam usisana u moje telo i živnula, i vazduh je bio težak, pokreti teži, čak i pomeranje jedne ruke, ne zbog fizičke nesposobnosti već zato što je tako na zemlji, veoma elementarno u poređenju gde sam bila. Sećam se da sam pitala da li sam bila na nebu. Doktor je bio uplašen i uznemiren i rekao je da su me umalo izgubili. I dalje sam znala neke stvari i kada sam bila nasamo sa mojim mužem rekla sam mu da sluša pažljivo i zapamti šta mu govorim jer se to briše. I čim sam mu rekla stvari one su bile obrisane jednako brzo. Kada sam završila pitala sam ga da li je zapamtio sve što sam mu rekla. Gledao me je čudno. Ponovo sam ga pitala. Onda mi je rekao da sam zvučala kao da govorim stranim jezikom i da nije mogao ništa da razume što sam mu prethodno rekla. Bio je uplašen. Otada sve univerzalno znanje je otišlo. Ali nije iskustvo. Čudna stvar je da bez obzira koliko je godina prošlo, nisam ga zaboravila. Čak i kad pišem ovo ono kao da se upravo desilo. Da se vratim, to je uznemirilo mog muža tako da nisam više govorila o tome. Nisam želela da ljudi misle da sam luda. Nisam mogla da razumem zašto mi se to dogodilo. Nikad nisam čula za takve stvari. Ali, povremeno, imala sam prisećanja. Na primer, jednom pre 15 godina čitala sam neki članak o Gea teoriji, da je zemlja jedan veliki živi organizam i kako naučnici iznose dokaze za i protiv toga. Iznenada sam znala da je ta teorija ispravna, sa potpunom sigurnošću, kao nešto što potpuno znam ali sam na to zaboravila dok nisam pročitala članak. Rekla sam sebi: "naravno tako je! Zemlja je jedan gigantski živi organizam, ali ne mogu da kažem zašto!"