Opis iskustva:

Mary Beth Willi LPN

Nezgoda je nešto najgore što mi se ikad dogodilo, i takođe je nešto najbolje što mi se ikad dogodilo. Podeliću ovo iskustvo jer je osnova za ono što sam naučila i kako sam to naučila. Nezgoda (kada me je zagrlio Bog):

Bio je to sjajan letnji dan, jula 1994, u Klivlendu, Ohajo i na autoputu saobraćaj je bio gust. Vozila sam naš mini-ven. Bila sam pod stresom. Muž i ja smo se upravo vratili iz SC prethodne noći sa njegovom majkom, ocem i tri njihova psa. Njegov otac je imao kap prethodne nedelje i oni će ostati sa nama dok se on ne oporavi (to je potrajalo godinu dana). Verovatno bi trebala da vam kažem da smo tada imali šestoro dece (uzrasta od 5 do 17 godina) i psa. Život nam je zadao mnoge teškoće ali smo se nosili sa stvarima kako su nailazile. Uvek smo učili našu decu da je porodica važna.

Trebala sam da uzmem moj nalog za platu da bih mogla da idem u kupovinu pre odlaska na posao u 3 popodne. Bila sam na tesnom ali postizivom rasporedu. Bog je imao drugačiji plan i čudesno divan smisao za humor. . .

Levo u središnjoj traci bilo je vozilo sa probušenom gumom i grupa Izviđača je sedela na travi. Kretala sam se u skladu sa saobraćajem u brzoj traci kada je vozilo ispred mene usporilo da bi prešlo na travnatu središnu traku da im pomogne. Kako sam nagazila kočnicu da bih usporila pogledala sam u retrovizor i ugledala rešetku šlepera. Ne šleper. . . rešetku šlepera.

Bukvalno to je bio najgori košmar. Bila sam užasnuta i uspaničena. Sećam se da sam glasno rekla "Ne verujem da ću danas umreti!" Bilo je oko tri sekunde kako sam ga videla do trena kad sam udarena ali te tri sekunde su potpuno promenile moj život i mene.

Vreme je odmah stalo. . . postalo je neprolazno. Bila sam uzbunjena, orjentisana i još uvek vozila tokom celog zbivanja. Bila sam u svom telu ali sam bila van Zemaljskog vremenskog okvira. Nije bilo zvuka. . . sve je bilo tiho i mirno. Glasno sam govorila tokom cele konverzacije dok su Njegovi odgovori bili u obliku misli plasiranih u moju glavu. Sa zaustavljanjem vremena došlo je veliko osećanje ogromne ljubavi, koje je stalno raslo sve jače i jače. Panika je bila zamenjena ljubavlju koja mi je dala tako umirujuć osećaj da se nisam više plašila. Bila sam najtoplije zagrljena! Nikad pre nisam osetila takvu ljubav. Instiktivno sam znala da je to Bog. Pomislite na nekog ko vas mnogo voli. . . pa umnožite taj osećaj milion puta i možda ćete biti blizu kako sam se osećala voljenom. Mogla sam da osetim da su još dvoje kraj mene. Ne znam da objasnim kako sam to znala ali jedan je bio moj deda. Trebalo je sedam godina da shvatim ko je bio drugi. Zaista sam želela da zaplačem ali nije bilo vremena.

Mnogi od nas idu kroz život učeni da veruju u Boga. Odgojena sam u veoma strogom Rimo-katoličkom domaćinstvu i roditelji su me učili ono što su naučili od svojih roditelja. OK. . . verovala sam, ali bila sam veoma ljuta na Njega zbog stvari koje su mi se dešavale u detinjstvu i u životu generalno. Sad mi je bio dat dokaz (dovoljan za mene) da stavrno postoji Bog. Bog koji voli. . ne pakao, vatra i Bog prokletstva. Sledeće reči sa mojih usana su bile "Sranje! Zabrljala sam! Bog stvarno postoji!" Bila sam postiđena mojim rečima i ovim saznanjem. Brzo sam rekla "Oh . . . izvini!" Njegov odgovor je bio još veća ljubav i osećaj "Dete moje, smiri se, sve je u redu." Stvarno sam se osećala kao Njegovo dete i to je bilo jako bezbedno i toplo mesto. On ima jako nežne ruke pune ljubavi.

Tada je predamnom bila postavljena, da vidim i osetim, retrospektiva mog života. . . u boji. Imala sam da osetim sve dobro što sam učinila (i dobro za koje nisam ni znala da sam učinila). Zaista sam mogla da osetim radost svake osobe kada sam dotakla njihov život s ljubavlju. Prvi put u životu sam "uhvaćena" da činim nešto kako treba. Tokom dobrog On mi je govorio "Tako sam ponosan na tebe!" Osetila sam toliku radost što ga činim ponosnim jer nikad nisam znala kakav je to osećaj, jer sam uvek osećala da ne mogu ništa da uradim kako treba. Retrospektiva mojih slučajnih dobrih dela dala mi je najveću radost jer sam mogla da osetim razliku koju sam učinila u nečijem životu što nisam pre primećivala. . . i nisam ih ni poznavala. Pokazano mi je da nisu velike stvari u životu koje čine razliku. To male stvari koje činimo svaki dan čine razliku. Mala dobra dela mnogo znače Bogu.

Takođe sam morala da vidim i osetim sve loše stvari koje sam učinila (čak i loše stvari za koje nisam znala da sam učinila). Morala sam da osetim bol koji sam izazavala kod osobe. Ali. . . znate kako smo učeni da ćemo jednog dana stajati pred Bogom i da će nam biti suđeno? . . . Bog mi nije sudio. Gledala sam svoje postupke.. . Bog je bio na mojoj strani voleći me dok sam ja sudila samoj sebi. . . i verujte mi, niko me ne može osuditi više nago što sam već osuđivala sebe. To je kao kad sam bila "uhvaćena" od roditelja kada sam činila nešto loše, samo još gore. Tokom retrospektive loših stvari bila sam jako posramljena i nije bilo sakrivanja. Odmah sam pomislila i glasno sam to rekla "Spremna sam. . . Pripadam Paklu. . . ne zaslužujem da idem u Nebo!" Ali osećalo se da me On hvata dok sam polazila ka Paklu i rekao "Čekaj devojko, vraćaj se ovamo! Ne shvataš, objasniću ti" Pitao me je " Da li si mogla da izabereš nešto drugo? Šta si naučila iz ovoga?" Nije vikao na mene ni govorio "Kako si to mogla da učiniš?" ili "Ti ideš u pakao!" To sigurno nije Bog koji kažnjava u koga sam učena da verujem. Najteži deo u tome je bilo shvatanje da mi je On već oprostio. . . Bilo mi je jako teško da oprostim samoj sebi. Pokazao mi je kako ne mogu primiti Njegovu ljubav ako prvo ne oprostim sebi. Kažnjavanje sebe nije me činilo boljom u Njegovim očima, Prihvatanje Njegove ljubavi je ono što je hteo od mene. Kada sam jednom bila sposobna da prihvatim da Bog samo voli, bilo mi je lakše da otvoreno i iskreno sagledam moj život. Želela sam da naučim što više mogu. . . Imala sam tako mnogo pitanja. Bog me voli na način na koji ja volim moju decu. Čak i kada učine nešto pogrešno i dalje ih volim. Nisam srećna sa tim što čine ali to ne menja moju ljubav prema njima. Zadaju mi bol i . . . činim da preuzmu odgovornost za svoja dela. Nema uslova povezanih za Božiju ljubav. Imala sam nastavu roditeljskog vaspitanja i pročitala sve što sam pronašla da ne bih učinila iste greške koje su učinili moji roditelji podižući decu. On mi je pokazao da iako nisam fizički zlostavljala decu, ubijala sam ih mojim rečima. To je bilo jednako loše. Mogla sam da ostim njihovu bol. Osetila sam da sam mnogo podbacila. Samo sam nastavila da ponavljam "Tako mi je žao" ponovo i ponovo. On je nastavio da me voli.

Dozvolio je da mu postavljam pitanja. Moje jedino pitanje je bilo kako je mogao da mi da roditelje kakve sam imala? Kako je mogao da zaboravi na mene i da me ostavi tako samu da se probijam tolike godine? Šta je mislio? Moram priznati da sam bila prilično ljuta. Pokazao mi je zašto sam imala roditelje, detinjstvo i život koji sam proživela. Ja sam mu to tražila! Ja sam izabrala taj život jer sam htela da naučim te lekcije. Sve mi je bilo sasvim jasno. . . Morala sam da prođem kroz sve to da bih naučila što je trebalo da naučim i da bi bila u stanju da nastavim moj rad ovde. Nikad me nije ostavio samu i kasno sam uvidela da je uvek uz mene. Činila sam mnoge loše izbore jer nisam slušala ili verovala sebi. Previše sam vremena trošila poredeći se sa drugima. Radila sam ono što sam mislila da se očekuje da radim. Osećala sam se kao miš u lavirintu koji pokušava da se izbavi ali nisam uspevala. Ali, što mi je pokazano, shvatila sam da je Zemlja škola i kada završimo imamo "Retrospektivu života" diplomiramo i vraćamo se kući. Celo iskustvo je zapanjujuće jer sam osećala kao da je moj mozak bio otvoren celom univerzumu. Sve je imalo tako mnogo smisla. Lekcija je bila tako jednostavna. . . radi se samo o ljubavi. Kako mnogo nas Bog voli, i kako dobro mi učimo da volimo druge i sebe tokom ovog života na Zemlji, uprkos tome kroz šta moramo da prođemo u svojim životima.

Kada je moja retrospektiva života bila završena pokazao mi je zašto dolazimo na Zemlju. Bila sam zapanjena. Bila sam zbunjena kako smo svi važni Bogu. . . posebno kako sam mu ja važna. Čak nisam mislila da On zna da ja postojim. Sve te godine sam se mlatila, a njegovo pitanje je bilo "Zašto, zašto bih prolazio kroz sve te nevolje da te učinim baš takvom kakva si ako sam želeo da se trudiš i da budeš kao svi drugi?" Niko drugi nije mogao da obavi posao koji sam došla ovde da obavim na način na koji je On želeo da to uradim! Zato je toliko važno da ne budemo tako kritični jedni prema drugima. Neki od nas su ovde da poučavaju, neki da uče a neki oba. Ja sam trebala da naučim da slušam svoje srce.

Onda me je upitao da li želim da ostanem na Zemlji ili da pođem sa Njim. Vau, mogu da biram? Bilo bi mi mnogo lakše da mi nije ostavio izbora već da je to učino mesto mene. Nisam htela da izaberem.

Donošenje te odluke je bilo neverovatno. Shvatila sam da su moja deca znala dolazeći u ovaj život da postoji mogućnost da me izgube u detinjstvu. Znala sam da će moja porodica učiti da prevaziđe tu lekciju i da će Bog brinuti o njima. Znala sam da će dobro brinuti o meni! To je lako. . . Idem! Ali nije mu se dopao moj odgovor pa mi je pokazao šta mi je još ostalo da učinim. . . ceo razlog zbog kog sam došla na Zemlju. . . Zadatak koji sam tražila od Njega!!! Pitao je "Možeš li to da uradiš*" Sećam se da sam rekla "Mogu ja to". Njegovo sledeće pitanje je bilo " Da li želiš to da uradiš? " Odgovorila sam "To je kul. Stvarno bih volela da to uradim!" Verujem da mi je to bilo pokazano da bih načinila drugačiju odluku jer sledeće što je bilo predamnom je ponovo bilo: "Hoćeš da ostaneš ili ideš?"

Iako je moje dobro preteglo moje loše (i želela sam da ostanem u Njegovom zagrljaju punom ljubavi) očajnički mi je bilo potrebno da popravim loše stvari ako imam šansu za to. Nisam htela da ostavim tako mnogo nedovršenih stvari pre nego što odem. Moj glavni razlog da ostanem je što nisam htela da izneverim Boga. Htela sam da završim posao koji sam došla ovde da uradim.

Htela sam da mu pokažem da nisam neko ko odustaje. Takođe sam htela da živim na Zemlji znajući da me Bog voli. Osećala sam da nemam drugog izbora do da ostanem. Odgovorila sam gotovo šapćući i vrlo, vrlo nerado "Stvarno želim da idem sa tobom... ali moram da ostanem."

Jedino žalim da, iako sam imala vremena da donesem ovu odluku, čini mi se da sam to učinila prebrzo. U trenutku kad sam rekla da treba da ostanem ceo "film" ispred mene se zatvorio i moj razgovor sa Bogom je bio završen. Jedne sekunde sam imala čudesnu posetu Boga, mog dede i prijatelja sa druge strane. Mogla sam čak da zamislim sebe da spremam kafu i sve nas zajedno kako pijemo kafu tokom ovog razgovora. Samo. . . moje ruke su bile čvrsto prikovane za upravljač malog kombija, još uvek sam vozila i razmišljala "Ne verujem da mi se ovo dešava!!!!" Nisam mogla da verujem koliko sam naučila za tri sekunde. Imala sam mnogo neodgovorenih pitanja. Želela sam još vremena. Želela sam još ljubavi. Nisam htela da se to završi. Nisam verovala šta sve moj mozak može da uradi u isto vreme. Bila sam razočarana što nisam "otišla u svetlo" jer sam mogla da osetim oštrice svuda naokolo. . . ali donela sam odluku. Iznenada to je bilo gotovo.

Bila sam bukvalno ugurana nazad u stvarnost. . . Zemaljsko vreme. Sve sem Njegove ljubavi, moj deda i prijatelj su otišli. "Fiju!" U moju glavu je stavljena misao "Skinu nogu sa kočnice i dodaj gas do kraja." Nisam postavljala pitanja samo sam učinila kako mi je rečeno. Kako sam udarila auto ispred mene tako je šleper udario mene. Vozilo ispred sam izgurala bezbedno na srednju traku. Kamion me nije rasturio. Vozila sam još 30m i prešla u srednju traku i zaustavila se jer nisam bila sigurna šta će se desiti i nisam želela da budem usred toga.

Želim ovde da podvučem da sam rekla da želim da idem, otišla bih i pre nego što se nesreća dogodila. Moja porodica bi mislila da sam nastradala užasnom smrću kada me je pregazio šleper. U stvarnosti moje telo bi nastradalo užasnom smrću a ne ja. U trenutku sudara još sam bila zagrljena bezbedno u čauri Božije ljubavi. Uopšte nisam osetila incident. Nije bilo bola. Nekoliko sati kasnije to je bila druga priča. . . Odbila sam da idem u bolnicu jer sam se osećala dobro. NIKAD ne donosite tako glupe odluke. Uvek je dobro otići na pregled posle nekog incidenta.

Sela sam u moj kombi čiji je zadnji kraj bio razvaljen i nastavila da grlim sebe jer nisam želela da izgubim osećaj ogromne ljubavi koju mi je dao Bog, koja je još bila samnom. Takođe sam se plašila da pogledam nazad i vidim šta se desilo. Pošto sam medicinska sestra osetila sam da je moja dužnost da pomognem povređenima ali jednostavno nisam više mogla da podnesem ni jednu stvar.

Ne znam koliko je trebalo policiji da dođe ali kada je policajac otvorio vrata mog kombija (i dalje sam pokušavala da dišem) briznula sam u plač. Čaura ljubavi je isparila kada je on otvorio vrata. Trebalo mu je malo vremena da shvati da nisam fizički povređena. Osećaj Božije ljubavi je sada samo sećanje i emocionalno sam se raspala. Njegov komentar je bio "Ne znam kako ste to izveli, ali spasili ste mnoge živote danas, jer niko nije povređen." Nisam mogla da mu kažem šta se desilo. I meni je bilo teško da u to poverujem. Prvi put u životu ostala sam bez reči a to mi se ne dešava često. Pitajte svakog ko me zna.

Satima posle incidenta počelo je da me boli čitavo telo i nisam mogla da pomerim vrat. Suprug me je odveo na urgentno te noći. Lekar je bio iznenađen da sam samo ušinula kičmu. Osoblje se čudilo zašto sam još tu. Znala sam tačno zašto sam ovde. Ja sam tako izabrala. Nikome nisam rekla ni reč (čak ni mom suprugu), jer sam znala ako im kažem šta bi se desilo, poslali bi me na psihijatriju! Mislila sam da mi niko ne bi verovao.

Takođe, ranije sam rekla da mi je, tokom moje retrospektive života, jasno pokazana moja svrha ovde na Zemlji i posao koji mi je ostao da uradim. Kada se incident završio nisam mogla da se setim zašto sam odlučila da dođem ovde ili šta mi je ostalo da uradim. To mi je još uvek na vrh jezika. Znanje je uklonjeno čim sam rekla da treba da ostanem. Tako da sam ponovo mali miš u lavirintu sa svima ostalima, pokušavam da nađem svoj put.

Kada stvari postanu zaista teške setim se šta sam rekla tog dana da u stvari "Ja to mogu." To mi daje osnovu i krećem dalje. Znam kao činjenicu da je Bog zaista samnom i da volim da ga činim ponosnim.

Čuvam moju sliku iz prvog razreda pored mog kreveta da me podseća svakog jutra da sam Božije dete. Kada sam suočena sa teškom situacijom ili me neko izluđuje stanem na trenutak da odlučim šta ću da radim. Znam da ću ponovo imati retrospektivu života i ne želim da ponovo bude na bolan način. Nisam savršena ali zaista se jako trudim da postupam ispravno. Pored toga znam da me On posmatra.

Kao dodatak treba da znate da je moj suprug totalno slupao moj auto 7 dana pre ovog mog incidenta. Oboje smo prošli nepovređeno. Tog dana nijedno od nas nije imalo IBS iskustvo. Još uvek sam ljuta na njega što sam ostala bez auta. To je bio moj prvi auto, onaj koji sam izabrala, i registracija je bila na moje ime. Volela sam taj auto. Kada pričamo o gubitku boljeg. Da on nije totalno slupao moj auto. . . umesto da vozim Astro ven vozila bih moju Mazdu 323. To je samo još jedan dokaz za mene zašto verujem da se sve dešava sa razlogom. Ne bih imala izbora tog dana. Šleper bi me samo pregazio.

Pre incidenta bilo mi je teško da se molim. Sada razgovaram sa Njim na isti način kao i sa svima drugima (bilo kad i bilo gde). Ustvari, posle prvog incidenta nedelju dana pre incidenta sa kamionom, izašla sam na sred dvorišta. Kukala sam na nebo "Znam da kažu da nam Bog ne daje više nego što možemo da podnesemo. Ali preterao si sada. Zato siđi dole i reci mi šta hoćeš da učinim i uradiću to tako da me pustiš dođavola na miru!" Moj siroti suprug me uzeo za ruku rekavši "Uđi unutra, komšije gledaju". Nisam imala pretstavu da me On zaista sluša, tako budite pažljivi šta tražite jer ja sam otkrila, vrlo neočekivano, koliko On brine o meni. Više ne moram da vičem na Njega. Sada razumem šta pokušava da mi kaže. Dobila sam Njegov odgovor jasno i glasno.

Cela godina posle mog incidenta je verovatno bila najteža u mom životu i često se pitam zašto sam bila toliko glupa da ostanem ovde, a ne da odem kada sam imala šansu. Nastavljam da vičem na sebe "Šta si mislila!?" Sada, gledajući nazad šta sam naučila i koliko sam danas srećna, drago mi je da sam ostala. Kada vidim sunčeve zrake (Svetog duha) kroz oblake ponekad me uhvati čežnja. Za mene Bog je Svetlost. To me On potseća koliko me voli i da nikada nisam sama. I jednog dana ću mu se vratiti. Dotle planiram da se lepo provedem. Sada gledam na svaku prepreku kao na jednu avanturu i uvek tražim pouku. To je divna igra. Na taj način život je mnogo lakši.

Svaki put kada sumnjam šta se događa ili preispitujem da li prekoračujem moje granice kada govorim ovo, ili bilo šta, iskustvo sa porodicom ili pacijentima na poslu, nešto se uvek dogodi da me potseti da sam na pravom putu.