Opis iskustva:

Nedavno sam izgubio najboljeg prijatelja koji je izvršio samoubistvo i osećao sam neverovatnu krivicu jer sam razgovarao sa njim o samoubistvu pre njegove smrti o tome da sam planirao da se ubijem. Osećao sam da sam kriv za njegovu smrt. Osećao sam da sam malo učino da ga odvratim od samoubistva kada je podržao moje ideje.

Proveo sam skoro dva dana u mojoj sobi plačući, moleći se i tražeći oproštaj za moj udeo u njegovoj smrti, što je bilo prekidano samo kratkim periodima spavanja. Bio sam tako obuzet osećajem krivice da sam osećao da treba da vratim svoj dar života koji mi je dat, da ga ne zaslužujem. Provodio sam sat za satom klečeći kraj mog kreveta moleći Boga da mi oprosti svaki mali prekršaj kog sam se mogao setiti da sam ikada počinio prema nakoj drugoj osobi. Shvativši da mi Bog neće uzeti moj dar, hladnokrvo sam otišao na sprat do medicinskog ormara moga dede i uzeo neotvorenu bočicu Coumadin-a. Otišao sam u kuhinju i uzeo čašu vode i vratio se dole u moju spavaću sobu. Trebalo mi je tri sata da skupim hrabrosti da otvorim bočicu i progutam sav sadržaj, 5 ili tako nešto pilula od jednom. Pošto sam ih progutao presvukao sam se u moj omiljeni dukser i farmerke i obuo par novih čarapa i ugasio svetla i legao u krevet i čekao.

Ležao sam tu oko 30 minuta i onda brzo postao pospan i bilo mi je hladno i pokušao sam da povučem ćebe preko sebe. Osećao sam hladnoću i umrtvljenost u celom telu i pokušao sam da pomerim ruku da bih povukao ćebe preko tela kada sam iznenada shvatio da uopšte nisam u stanju da pomerim moju ruku. Moja ruka nije reagovala na moju volju da je pomerim. Ruku sam osećao kao hladnu krišku mesa koja je položena kraj mene i nije povezana za moj osećaj "sebe". Počeo sam da osećam strah i dezorjentisanost. Pokušao sam da pomerim noge da ustanem iz kreveta i odem kod oca za pomoć. Noge sam osećao kao da su načinjene od olova. Nisu reagovale. Znao sam da je to moja noga, ali nedostatak bilo kakvog osećaja u mojoj nozi bio bi kako zamišljam da mora da se oseća paraplegičar gledajući svoje beživotno telo a nije u stanju da mu naredi da se pomeri ili da oseća bilo šta iz njega.

U tom trenutku sam shvatio da "umirem" i da nisam pomerio moju glavu da pogledam dole na moju ruku i noge. Moje telo je još uvek ležalo na leđima i nije se pomerilo. Osetio sam se zbunjen i nekako se pomerio do ivice kreveta i shvatio da sam potpuno izvan mog tela. Samo sam piljio u njega i pokušavao da shvatim da gledam sebe. Znao sam da sam ja telo u krevetu, ali nisam gledao na njega sa istim osećajem sebe kako sam navikao gledajući se u ogledalu. Bilo je bledo i beživotno. U tom momentu telo je prestalo da bude "ja" i izgledalo je kao slomljena sprava koja više neće obavljati svoj posao.

Onda sam pogledao naokolo po mojoj sobi pokušavajući da shvatim šta se dešava i setio se da je, kada sam legao, soba bila potpuno mračna a opet mogao sam da vidim sve u sobi kao da nikad nisam ugasio svetlo. Sve je izgledalo tako jednostavno, staro i zastarelo po prirodi. Sećam se da sam pogledao televizor i pomislio kako je to bezvredna stvar i koliko sam vremena straćio koje sam mogao bolje provesti sa ljudima koje sam voleo.

Postao sam svestan mojih oseta u tom trenutku i kako je sve izgledalo sa mnogo više detalja i kako se sve to pojavljivalo mnogo usredsređenije i oštrije. Bilo je kao da vidim svet po prvi put svojim vlastitim pravim očima. Odgovaralo je skidanju zamagljenih skijaških naočara. Boje su delovale jednoliko i zamućeno ali s obzirom da je svetlo bilo ugašeno u mojoj potpuno zamračenoj sobi bio sam zapanjen da sve vidim tako jasno. Takođe se sećam da sam čuo automobile na glavnom putu dobrih osamsto metara od moje kuće i takođe sam čuo televizor na spratu na drugom kraju kuće. Mogao sam da čujem oca i dedu kako razgovaraju kao da sam u istoj sobi. To nije bilo normalno jer je moja soba bila u podrumu i kada bih zatvorio moja vrata soba je bila tako tiha da sam mogao da čujem samo svoje disanje. Takođe nije bilo prozora i soba je bila potpuno mračna.

Osetio sam kao da sam oslobođen od mog tela i to me je oslobodilo limitacija koje su određene fizičkom postojanju. Moj um se osetio očišćenim i misli su mi izgledale brze i odlučne. Imao sam veliki osećaj slobode i bio jako zadovoljan što sam se oslobodio mog tela. Osetio sam povezanost sa svime oko mene na način koji ne mogu da opišem. Osećao sam kao da mislim brže ili da se vreme značajno usporilo.

Onda sam osetio toplinu iza mene i istovremeno video da soba postaje svetlija. Okrenuo sam se da vidim malu tačku svetlosti iznad mene koja je lebdela udaljenije nego što je bilo moguće uzevši u obzir fizičke dimenzije sobe. Osetio sam da sam privučen k svetlu i nisam mogao da gledam u stranu. Kako sam posmatrao svetlu tačku ona je postepeno bila sve svetlija i veća i ispunila celu sobu svetlom tako jakim da je ispunilo svaki ugao i kutak dok soba nije samo izbledela. Osećao sam kao da jurim prema džinovskoj, intezivno svetloj, sferi i bio sam preplavljen osećanjem duboke sreće i zadovoljstva. Bilo mi je toplo, ali ne vrstom toplote koju sam osećao kožom, već više toplinom koja je moje "ja" koje sam osećao prožela do srži. Ništa slično nisam osetio pre ni posle toga, ali to je definitivno bilo osećanje ljubavi. Ne ljubav u seksualnom ili prisno prijateljskom smislu, već ljubav ispunjena razumevanjem, prihvatanjem i srećom.

Osećanje je bilo kao kad bi najsnažniji osećaj radosti koji sam ikada osetio bio beskrajno pojačan i to je sad bilo opipljiva stvar u koju sam bio uronjen. Bilo je to tako intenzivno da je briga koju sam znao da će moji voljeni osećati zbog mog odlaska bila potpuno odstranjena i shvatio sam da je smrtni život bio takvo privremeno i kratko iskustvo da sav bol koji sam ikad doživeo je izgledao tako neškodljiv i bezopasan, bilo je kao da to nije bilo uopšte važno. Ljubav i toplina su bili tako prirodni kao da sam se oduvek osećao na taj način i da sam bio malo otsutan dok sam bio živ. To je bilo kao da sam se vratio svom dobro poznatom posle dugog putovanja i konačno bio kod kuće na posletku. Istinski ponovo kod kuće po tom što sam duboko u sebi znao da potičem odatle, da pripadam tamo i moje vreme na Zemlji iznenada sam osećao kao strano i kratko. Moj fizički život kao da je bio nekada davno. Osetio sam kao da mi se pokazuje šta me čeka. Znao sam da mi je to dostupno ako sam dostojan a okolnosti moje smrti to nisu garantovale. Tada sam znao šta je bilo najvažnije u mom životu. Ljubav koju sam delio, saosećanje koje sam imao za druge, dobrota koju sam pokazivao prema svima i konačno koliko sam sebe davao onima sa kojima mi se ukrstio put u mom prošlom životu.

U trenu sam bio u mojoj sobi gledajući na gore iz mog kreveta. Osećao sam jak bol. Bilo mi je muka, hladno. Vratio sam se i to mi se nije ni najmanje sviđalo. Prevrnuo sam se sa velikim naporom i povratio na pod pored kreveta. Izgledalo je samo nekoliko sekundi pošto je moj otac ušao u sobu i upalio svetlo. Stajao je na vratima što je izgledalo kao ceo sat gledajući me nepokretnog dok su mu usta bila širom otvorena, Mogao sam da mu vidim na licu da misli da umirem. Pogledao je na krvavu povraćku na podu a onda na mene, onda na bočicu pilula na noćnom stočiću kraj mog kreveta. Pokrenuo se brže nego što sam ga ikad pre video i povikao na mene "Šta si to učinio!" i samo nastavio da to ponavlja.

Doviknuo je dedi da pozove 911 nekoliko puta. Počeo sam da osećam vrtoglavicu i on mi je pomogao da se nagnem preko kreveta i povratim u korpu za otpatke. Ništa nije izašlo, Napinjao sam se na suvo da povratim i svaki pokušaj je bio praćen jakim bolom koji je išao kroz celo moje telo. Počeo sam da se zanosim u i van svesti. Sledeće čega se sećam je da otvaram oči i vidim moju sobu punu medicinskog osoblja i policije kada sam bio podignut na nosila i vezan kaiševima. Sećam se da sam otvorio oči ponovo baš kad su me stavljali u vozilo hitne pomoći i video sam sve susede kako stoje okolo u kućnim mantilima i pidžamama u grupama šapućući jedno drugom i posmatrajući me dok me unose u vozilo.

Sledeći put kada sam otvorio oči bio sam u bolničkom krevetu i cela moja porodica je stajala oko mene tiho razgovarajući. Sećam se moje majke i oca koji su se razveli kada mi je bilo deset godina, kako se prepiru kako je moglo doći do ovoga, oboje svaljujući krivicu na drugoga. Sve što sam mogao da pomislim u tom trenutku je želja da se nisam vratio.

Kako su godine prolazile proveo sam mnogo vremena razmišljajući o mom iskustvu i zaista verujem da sam poslat nazad sa razlogom. Do danas ne znam zašto. Međutim znam, ono što sam doživeo me ne čeka ponovo ako to ne zaslužim mišlju i delom. Mada trenutno ne praktikujem ni jednu organizovanu religiju, mislim da većina religija uči osnovnim vrednostima po kojima moram da živim da bih ponovo doživeo tu ljubav posle "smrti". Mogu reći da pre iskustva moja vera i duhovnost nisu bili iskreni i bili su puko ponavljanje rituala društva u kome sam odrastao. Posle mog IBS-a, istinski osećam da ta načela ranije pomenuta jesu ključ do sreće i mira i ovde i posle.

Za posledicu mog iskustva osećam duboku duhovnu povezanost sa drugim ljudima, životinjama pa čak i biljkama što nikad pre događaja nisam osećao. Obično sam gledao vesti i slušao priče da je neko ubijen i nisam ništa mislio o tome i ponekad bih zbijao šale. Danas osećam duboku empatiju za porodicu koja ostaje posle takvih događaja i vrlo često sam dirnut do suza jednostavnim činovima milosrđa koje čine drugi, posebno prema strancima i siromašnima.

Takođe osećam da sam u stanju da osećam ljubav, samilost i dobrotu kod drugih ljudi kao rezultal mog iskustva samim tim što sam kraj njih i razgovram sa njima. To se vrlo često pokazalo korisnim u određivanju da li su ljudi iskreni prema meni.

Više se ne plašim "smrti". Eventualno sa više znatiželje gledam na taj dan sa velikim očekivanjem. Međutim samoubistvo nikad više neće biti opcija za mene. Znam da ako krenem tom stazom neću biti u stanju ponovo da iskusim ono osećanje ljubavi i sreće.

Mnogo sam drugačija osoba kao posledica mog iskustva blizu smrti.