Opis iskustva:

Nezgoda pri letenju zmajem učinila je da budem bačen otprilike 70 metara horizontalno i bar 6m u vis pa na ivicu krova moje kuće. Imao sam 21 prelom na kuku, rebrima, ramenima, teške kontuzije, probijena pluća, bolne unutrašnje i spoljnje modrice i potres mozga pored drugih povreda.

Bio sam uglavnom nesvestan 14 sati uz neke 3 epizode koje su trajale svaka po nekoliko sekundi kada sam bio polu-svestan.

Negde tokom moje nesvesne faze našao sam se bačen blizu ruba uskovitlane mase bića. Sva bića oko mene su bila veoma crna i bila je atmosfera depresije i rezignacije. Bio sam guran vrlo brzo napred od uskovitlane mase bića, neki su izgledali kao hodajući skeleti. Kako smo se kretali okolo imao sam osećaj da se takođe pomeramo ka spoljnom rubu uskovitlane mase gde ova bića prosto padaju sa ivice u ništavilo i smrt.

Osećao sam da ne želim da idem tamo i pokušao sam da se borim protiv pokretne mase ljudi. Bilo je teško ne biti povučen sa njima, nešto kao borba protiv struje kada prelazite reku. Posle nekog vremena postao sam svestan da se daleko u daljini, u centru ove ogromne mase bića nalazi blistavo svetlo. Ponekad, dok sam se borio sa strujom uhvatio bih kratak i slab tračak tog svetla. Želeo sam da priđem bliže tom svetlu.

Otkrio sam ili putem pokušaja i pogrešaka ili drugačije pomoću nekog spoljnjeg vođstva, da je jedini način da priđem bliže tom svetlu da mislim čiste misli pomaganja drugima. Pokušao sam da tako činim i otkrio da samo pomažući drugima, ili pokušavajući da razvijem saosećanje, bio sam u stanju da se približim svetlu u centru.

Čim bih imao neku sebičnu misao ili bilo koju drugu misao drugačiju od pomaganja drugima, bio bih odmah bačen ka spoljašnjosti velike mase koja se kreće okolo i morao bi da se borim da se vratim ka centru. Spoljašnje ivice mase su se okretale sa hiljadama bića u gadno brzom tempu. Kako sam prišao bliže centru, tempo se usporio i energija bića je postala mnogo lakša i manje pomamna.

Na mom putu ka centru prošao sam pored nekoliko ljudi koje sam prepoznao i osetio sam da mogu da vidim po boji koju su zračili iz njihovih tela koja su vrsta ljudi stvarno bili ispod njihove spoljašnosti. Ako bih načinio neku osudu na njihov račun, odmah bi bio bačen ka spoljnjem rubu delokruga i nazad u gadnu, pomamnu crnu gomilu.

Otkrio sam da je korisno pevušiti "Samo pomagati ljudima" kao mantru što mi je dozvoljavalo da se najzad približim unutrašnjem krugu gde su vrlo mirna i sporo se krećući čista bića sedela oko velikog blistavo belog svetla. Osetio sam se počastvovan da budem tu i bio sam svestan da moram da održim misli skroz čistim na tom kako je izgledalo vrlo svetom mestu.

Imao sam želju da se stopim sa belim svetlom. Izgledalo je kao glas koji mi je rekao da je jedini način da to učinim da ispraznim um od svih misli, ali i dalje da držim jedan mali deo usredsređen na pomaganje drugima. Učinio sam to i stopio se sa svetlom. To je bilo jedno neopisivo blaženo iskustvo. Osećao sam kao da sam deo svega i u isto vreme potpuno prazan. To je bilo potpuno pročišćavajuće, isceljujuće i bezvremeno.

Sledeća svesna misao je bila nazad u mom telu i osećanje ogromnog bola. Kasnije sam bio na odeljku intenzivne nege Nelson bolnice i počeo fizički oporavak.