Opis iskustva:

27. Septembra 1986 god. učestvovao sam u mojoj drugoj dobrotvornoj biciklističkoj vožnji od 240km koju je sponzorisala bolnica zbog žene koja je preminula od otkazivanja bubrega i ova memorijalna trka je nazvana po njoj. Bilo je to vrelo septembarsko jutro tog dana sa pogoršanjem vremena koje se približavalo našem području sa severa, koje će našu vožnju podvrgnuti nemilosrdnom čeonom vetru. Svi će morati da se bore da bi održali brzinu i da idu u korak da bi završili vožnju od 240km pre određenog vremena od 12 sati.

Na moju žalost, jaka nezgoda se desila koja je na kratko završila moj život. Kada je 300 biciklista napustilo Corpus Christi rano izjutra, odmah sam pojurio na čelo grupe i vozio što sam brže mogao da stignem što bliže San Antoniu pre nego što vetar promeni pravac. Na 70-tom kilometru mi se probušila guma na biciklu i imao sam teškoća da je zamenim dok nije stiglo servisno vozilo da mi pomogne. Izgubio sam oko 25 minuta do promene gume. Posada u vozilu je rekla da sam previše zaostao i da će morati da okončaju moju vožnju ako se zaista ne potrudim da pristignem bicikliste koji su bili 6km ispred mene. Tako da sam vozio što sam brže mogao. Onda se promenio vetar. Pošto sam bio sam, morao sam da podnosim punu jačinu vetra bez zaštite grupe. Takođe sam morao da se nosim sa temperaturom koja je porasla na 33 stepena. Bez obzira na pojačani napor koji je nametnut mom telu, bio sam rešen da sustignem grupu.

30 kilometara kasnije, dok sam vozio severnom stranom puta, posada me je naterala da stanem. Rekli su da sam učinio junački napor da stignem grupu ali moraju da me isključe iz trke kod mosta kome prilazimo. Tako da sam sišao sa bicikla. Bio sam krajnje razočaran jer sam prošao kroz mnogo toga tokom zadnjih 100km. To je bilo kada sam shvatio da sam u nevolji.

Kako je adrenalin napuštao moj sistem, primetio sam da je telo počelo da se gasi. Osećao sam kako moji vitalni organi otkazuju. Tu je bilo tri medicinske sestre sa posadom i one su primetile kako mi se brzo pogoršava stanje. Sugerisali su drugom biciklisti da mi pomogne da nastavim da se krećem ali tada je već bilo prekasno. Osetio sam vrtoglavicu i pao na zemlju. Sećam se dok sam gledao prelepo plavo nebo prošarano kumulusima misli: 'Moj život je gotov Gospode, sada je u tvojim rukama'.

Nisam se plašio tokom celog iskušenja, U stvari laknulo mi je. Radio sam dobre stvari za ljude oko mene učestvujući u aktivnostima kao što je dobrotvorni biciklizam. Opet, potajno sam osećao da je ovo okrutan svet i laknulo mi je što ga konačno napuštam. Posle iskustva, moj sklop uma tokom IBS-a je bio presudan jer, tokom godina, skeptici su pokušavali da umanje moju priču govoreći da sam sigurno hteo da živim. Zato sam 'ishalucinirao' iskustvo. Mogu sa sigurnošću da se suprotstavim njihovim pretpostavkama kad kažem da više nisam želeo da živim i da mi je bilo drago što ostavljam okrutni svet za sobom. Moj podsvesni um bi trebao da mi dozvoliti da prestanem da postojim kada sam umro ali nešto zaista neverovatno se desilo toga dana.

Mada sebe smatram 'neobičnim' Hrišćaninom, nikad nisam stvarno razumeo zašto sam imao ateistički sklop uma tokom procesa smrti. Potpuno sam očekivao da izgubim svesnost i prestanem da postojim. Međutim, moja svesnost nije prestala. U stvari, osećao sam kao da dobijam supersvesnost, istu vrstu 'super svesnosti' sam primetio kod preminulih koji su bili sa mnom u vezi u prošlim iskustvima i od njihovog posmatranja.

Kako sam prolazio kroz moj proces umiranja, ležao sam na isti način kao i moje zemaljsko telo posmatrajući oblake a onda su stvari postale čudne. Volim matematiku, ali moje iskustvo se desio 1986 god. i ne znam ništa o kvantnoj fizici. Opet, izgleda da sam iskusio čudnu kvantnu dilemu tokom mog prelaska iz života u smrt i nazad u život.

Prvo, bio sam u mom telu a onda negde drugde istovremeno. Bilo je to kao da je moje telo bilo vezano vrpcom iz tačke A, gde je bilo moje preminulo telo, do tačke B gde je boravilo moje duhovno telo. Pomislio sam da ne postojim, ali ako ne postojim zašto imam super svesne misli? Tokom putovanja iz tačke A u tačku B to se osećalo kao da se moj sastav raspao i postao beskrajan niz vibrirajućih frekvencija koje su postale čestice materije kada su međusobno delovale sa nekom nepoznatom silom. Nisam bio u stanju da shvatim moj položaj, bio sam gore, dole, sa strane. Ovde, onde, svuda i nigde istovremeno na mestu koje ne postoji. Tako, prošao sam kroz tunel ili u prisustvu sjajnog svetla. Nisam ga mogao videti jer iz nekog nepoznatog razloga bio sam privremeno oslepeo od mog procesa umiranja.

Za normalne ljude, pretpostavljam da bi ova vrsta doživljaja bila zastrašujuća. Ali za mene (ja sam krajnje čudan, ha, ha), uživao sam u svakom trenutku. Stvari koje su mi se događale su bile neobične i posebne, ali bio sam u svetu blaženstva videći kako se oko mene otkrivaju sve kompleksnosti, pitajući se koja će se čudesna stvar desiti sledeća. Nisam imao strah da mogu trepnuti van postojanja; bio sam previše srećan što vidim neverovatna čuda koja su se dešavala oko mene tokom celog mog iskušenja.

Iznenada i jednako brzo putovao sam kroz kosmos, otkrio sam da sam lagano stupio i stigao na neki sto ili uzdignut pod. Bila je to divna apstraktna prostorija. Mada nisam mogao da vidim, bio je to kao foaje za neku još veću prostoriju. Može li ovo biti ulaz u Nebo, pitao sam se?

Nisam mogao da vidim, razgovaram ili pređem u taj prostor ali nisam se brinuo jer sam osećao da je moje stanje privremeno. Osećao sam kao da mi je potrebno vreme da se prilagodim tom divnom mirnom mestu. Mogao sam da opažam samo vizijama mog uma i onda je moj super svesni um opazio njihovo prisustvo kada su došli kod mene. Oni su me lagano okružili sa neverovatnom, bezuslovnom čistom ljubavlju i brigom koju su imali za mene. To je bilo tako za duboko poštovanje, inspirativno osećanje doma, porodice, ljubavi počelo je da vibrira od tih ne-ljudskih stvorenja kako su me okruživali. Želeo bih da svako može da doživi takvu ljubav u njenom najčistijem obliku! Nisam mogao da govorim tim nežnim entitetima ali sam pokušao da mislim ka njima da sam ok i da se nisam prepao od svih neobičnih i zastrašujućih iskustava koja su mi se desila jer za ljudske standarde, ja sam vrlo neobična i čudna osoba tako da imam otvoren um i apsoluno me ništa ne plaši! Onda bez upozorenja ta draga bića iznenada su se okrenula od mene i počela da se klanjaju. To me je zateklo nespremnog i imao sam neku brigu da nisu možda u nevolji. Ali kako je moj um ispitao njihovu situaciju, primetio sam da dok se klanjaju imaj tako lepe osmehe obzira i poštovanja. Oni su posmatrali veliku dostojanstvenu figuru koja im se približavala.

Bio sam toliko srećan zbog moje nove duhovne družine/porodice što su u stanju da vide takvo savršenstvo kako im se približava. Ali onda sam bio zatečen, jer savršena veličanstvena figura nije tu bila zbog njih. prišla je na nekoliko santimetara od mog lica i osmehivala mi se sa istom brigom koju bi roditelj imao za svoje dete pošto je ono bilo u nekom udesu. I dalje nisam mogao da vidim, čujem, osetim miris ili ukus, ali osećanja su mi se vratila. Uzvišena figura se smešila i nežno rekla nešto što je imalo efekat kao: 'Dete moje, zašto si ovde? Nije još tvoje vreme da budeš ovde. Moram da te vratim nazad.' Ta neverovatna figura je osetila moje brige i dodala: 'Ne plaši se kada se vratiš na Zemlju i činiš greške, samo živi svoj život najbolje što možeš i pokušaj da pokažeš bezuslovnu ljubav ljudima koje srećeš, na isti način kako su moji podanici pokazali svoju ljubav prema tebi! Ne brini da li ljudi veruju u mene ili ne, samo imaj vere da će svako koga sretneš biti dirnut na jedan ili drugi način od tvog iskustva i dozvoli meni da se bavim teškim poslom suđenja ljudima ako je to potrebno.' Osetio sam da me je ta veličanstvena figura nežno podigla i vratila u moje telo koje je izgledalo kao milionima svetlosnih godina daleko. Putovanje nazad je bilo još mnogo mirnije kako smo se približavali zemlji. Onda sam osetio kao da sam ušao u atmosferu; kumulusni oblaci iznad i konačno u moje telo gde su moji organi počeli ponovo da funkcionišu.

Prve reči koje sam čuo su bile od one tri medicinske sestre koje su panično radile na meni da mi spasu život. Jasno sam čuo glavnu sestru kako kaže: 'Nemam njegov puls! On nema puls! Oh, čekajte sada ima puls.' Zvučalo je kao da joj je laknulo.

Tu je bilo nekoliko umornih, usplahirenih biciklista koji su ubacili moje telo u prikolicu. Nastavio sam da lelujam u i izvan svesti. Drhtao sam nekontrolisano zbog hladnog vetra. Nastavio sam da se smešim jer sam znao da neću umreti 'jer nije moje vreme da odem'. Pokušao sam da spavam koliko god sam mogao pritisnut gomilom drugih biciklista koji su bili na prikolici sa mnom. Kada je naša prikolica bila na 15km od odredišta, svi su insistirali da sednem na bicikl i završim vožnju jer su mislili da ću biti tužan ako to ne uradim. Ja sam već imao vožnju svog života tako da je cilj koji su svi želekli da prođem izbledo u poređenju sa onim što sam iskusio. Potajno sam mislio u sebi: 'Vau, povratak u ovaj svet će biti mnogo teži nego što sam očekivao!'

Da zaključim, putovao sam milionima svetlosnih godina od mog tela. Ne znam da li je to bio tunel ili ne jer sam bio privremeno slep od iskušenja. Takođe sam imao prožimajuće osećanje bezuslovne ljubavi, porodice i doma koje me je utešilo od strane dragih ne-ljudskih entiteta. Tamo je bila veličanstvena figura koja je odlučila, bez mog pristanka da li mogu tamo da ostanem ili ne. Odlučeno je da moram da se vratim na Zemlju gde trenutno srećno boravim; ali voleo bih da sam ja mogao da biram da li da ostanem tamo.

Zadnje i deo koji najviše frustrira je što samo nagađam da je veličanstvena figura bila Isus Hrist, ali nikad mi se nije predstavila tako da bi bilo pogrešno reći da je to bio On bez sumnje. Možda je to ono gde dolazi vera sa našim religioznim stavovima kada smo u iskustvu blizu smrti. Ili možda veličanstvena figura nije želela da nas ograniči sa idejama religizne dogme. Ta religizna figura je mogla da predstavlja Isusa, Mictlantecuhtli, Ereshkigal, Cichol, Yeomra, Anubis, Hecate, Odin-a itd. ali koja god uzvišena figura da je u pitanju, to je sigurno spona do našeg Tvorca i to je ono što mi daje mir u celom iskušenju. Nadam se da je moja priča bila interesantna i inspirativna za vas da živite svoj život najbolje što možete dok smo upriličeni vašim prisustvom na zemlji.