Opis iskustva Preveo Marko:

Opisujem moje najbitnije životno iskustvo, prvo događaje koji su mu prethodili, iskazi mojih roditelja dok nisam bila pri svesti, moje IBS (Iskustvo bliske smrti) i na kraju kako to posmatram (tumačim).

Događaj: 24/02/82, Sidnej, Australija, 6:00 popodne, Napustila sam svoju firmu za popravku optičkih instrumenata da odem kući u Raymond Terrace (grad severno od Njukasla). Moj partner Mike je bio u suvozačkom sedištu, Steve – prijatelj i povremeni radnik je bio pozadi. Bilo je kišovito posle 3 meseca bez kiše, vozila sam po Industrijskom Autoputu i usporavala da se zaustavim na svetlima gde se izlazni put iz BHP-a ukrštavao sa autoputem; tu se moje sećanje gubi.

Mike-ov (moj bivši partner) izveštaj: "Dok smo prilazili svetlima promenila su se u zeleno; kad smo prilazili ukrštanju auto je počeo da kliza po vodi (akvaplaning), brzinom od 43 km na sat, udarili smo u veliki industrijski strujni stub po samom izlasku iz ukrštanja. Steve, koji je ležao pozadi, na dušeku kombi vozila, postao je kao projektil. Bačen je napred i udario u potiljak Rene-ove glave, gurajući je na volan."

Medicinski izveštaj: Steve-ova kičma je bila slomljena L4, on je paraplegičar. Ja sam imala Frakture (prelom), Bazalno područje, Frontalni režanj, Očna duplja desnog oka, Desna Zigoma (Jagodična kost), sve udubljenja, 6 rupa u duri (spoljni omotač mozga). Volan se polomio, a ručke volana i indikator su probila telo na tri mesta – kroz moje grlo sve do vrha usta, i probila moj Gornji desni i donji toraks (grudni koš). Mike je dobio malu modricu od pojasa.

Moja majka je izvestila da: Popodne 25/02/82 bili su u kancelariji profesora neurohirurgije gde je profesor izveštavao o mojoj smrti i govorio da treba da budemo zahvalni, jer bi bila kao biljka da sam preživela. Tokom tok razgovora, mlada uplašena sestra ušla je u kancelariju, urlajući "Živa je, sela je i pričala!" Profesor ju je izgrdio 3 puta zato što ih je prekinula pa ju je izveo napolje davajući joj lekciju o “mrtvim telima” koja se pomeraju i puštaju zvukove. Sestra je potvrđivala, „Sela je i rekla „Nemojte mi davati više lekova!““. U tom trenutku moja majka je uhvatila profesora za lakat, i oca za lakat, vodeći ih u hodnik da vide. Našli su me u zadnjem hodniku gde sam bila stavljena da bi sestra otklonila opremu pre pre mog prebacivanja u mrtvačnicu. Bila sam u dubokoj komi i disala sam, ostala sam u komi narednih 10 dana.

Moje IBS:

Ne znam kada se u gore navedenim događajima moje iskustvo desilo. Ne sećam se procesa umiranja i napuštanja svoga tela. Kretala sam se napred glavom kroz tamni vrtlog nečega što je ličilo na crne ključale oblake, osećajući da me zovu sa strane, što me je uplašilo. Napred je bila malena tačka bleštave svetlosti koja se polako povećavala i svetlela sve više što sam se više približavala. Postala sam svesna da sam verovatno mrtva i zabrinula sam se za mamu, tatu i svoju sestru, i pomalo uznemirena misleći „Oni će to brzo preboleti“, kao prolazna misao dok sam se užurbano približavala prema toj svetlosti.

Stigla sam u prasak te veličanstvene svetlosti u sobu sa tankim zidovima, stojeći ispred čoveka u 30-tim godinama oko 6 stopa (183 cm) visokog, sa crvenkasto smeđom kosom do ramena i vrlo urednom, kratkom bradom i brkovima. Nosio je jednostavnu belu odoru, delovalo je da svetlost izvire iz Njega i osećala sam da ima veliku dob i mudrost. Dočekao me je sa velikom Ljubavlju, Spokojem, Mirom (neopisivo), bez reči. Osećala sam „mogu zauvek sedeti pred tvojim nogama i biti zadovoljna“, što mi se učinilo čudnim za razmišljanje/iskazanje/osećanje. Bila sam fascinirana tkaninom Njegove odore, pokušavajući da shvatim kako se svetlost može tkati!

Stao je pored mene i uputio me da pogledam nalevo, gde sam ponovo doživljavala manje pohvalne trenutke svog života; ponovo sam proživela te trenutke i osetila ne samo ne samo šta sam učinila već takođe i bol (patnju) koju sam nanela. Neke stvari su izavale patnju za koje to nikad ne bih rekla. Bila sam iznenađena da za neke stvari koje sam mislila, kao što su krađa čokolade kao dete, nisu bile tu dok su usputne primedbe koje su izazvale patnju, meni nepoznate u to vreme bile računate. Kada sam postala opterećena krivicom, bila sam upućena na druge događaje koji su pružili radost drugima. Iako sam se osećala nedostojnom, činilo se da je ravnoteža bila na mojoj strani. Dobila sam veliku Ljubav.

Odvedena sam dalje u sobu, koja je postala hodnik i tamo mi je prišao moj deda. Izgledao je mlađe nego što sam se sećala i bio je bez zečje usne i rascepa nepca, ali je nesumljivo bio moj deda. Zagrlili smo se, pričao je samnom i poželeo mi dobrodošlicu, bila sam dirnuta što sam mu oprostila što je umro kada sam imala 14 godina i naterao me da prekršim obećanje da ću postati lekar i pronaći lek za njegovo srčano stanje. Do tog trenutka nisam ni shvatala da sam bila ljuta na njega!

Deda mi je rekao da baka uskoro dolazi I da se raduje njenom dolasku, pitala sam zašto uskoro pošto je godinama putovala iz svog doma u Mačesteru u NZ, u Majami na neprekidno leto! Deda mi je rekao da ima rak creva i da će uskoro doći; Činilo se da deda nije znao za vreme kada sam pitala koliko brzo. (Baka je dobila dijagnozu 3 meseca kasnije i umrla je u avgustu. Uznemirila sam majku govoreći joj o tome kada sam se osvestila.) Nakon što smo deda i ja malo porazgovarali, odveo me je dalje u sobu koja je ponovo postala hodnik i mi smo prišli grupi ljudi koje sam počela da prepoznajem.

Osoba koja me je prva dočekala prišla je stavila svoju ruku na moje rame i okrenula me prema sebi, rekao je “Moraš da se vratiš, imaš da obaviš zadatak.”, Htela sam da se raspravljam, htela sam da ostanem. Usmerila sam pogled ka dedi i brzo sprovedena ka ulazu, na pragu gde je sve postalo crnilo, ništa, bez svesti.

Posle: Probudila sam se iz kome polako tokom nekoliko dana, prisećajući se polu sanjanih trenutaka na poznate glasove i izglede lica. Najjasniji trenuci su bili nekoliko prilika u kojima bih se probudila iz dubokog sna da bih našla medicinsku sestru sa špricem i odbijala bilo kakve lekove, nemam pojma zašto!

Imala sam tri serije operacija da popravim lice, lobanju, očnu duplju. Izašla sam iz bolnice sa bolom, dvostrukim vidom, anosmijom (gubitak čula mirisa) i oštećenjem osmog kranijalnog nerva zbog čega sam imala mučninu i poremećenu ravnotežu. Dve godine sam bila ljuta na Boga, što me je vratio u takvim mukama, sa zadatkom da radim bez tragova ili uputstava; samo jedna stvar je jasna poruka koju nemam pojma kako da prenesem, a to je „Vreme je da živite u skladu sa svojim verovanjima, kakva god ona bila, da svoju kuću dovedete u red, jer je kraj vremena pred nama!“. Ovo ne može biti moj zadatak, nije se čuo nikakav glas, ili bilo šta što bi mi naznačilo kako je poruka stigla.

Takođe sam nesigurna u identitet čuvara kapije, bez natpisa, bez uvoda! Živela sam 5 godina kao zombi, pre nego što sam uspela da se rehabilitujem. Zaposlena sam, osnovala sam Društvo za povrede glave NZ.1987. i predstavljena kao primer koliko je moguće oporaviti se od stečenog oštećenja mozga. Još uvek ne znam svoj zadatak, još uvek imam bol, anosmiju, diplopiju (dvostruko viđenje), itd.

To je otprilike sve osim da kažem da je sećanje na IBS stvarnije (svežije) od onoga što sam uradila juče.

Više informacija o autoru René:

René-ina Sećanja na Komu（http://www.waiting.com/rene.html）


Opis iskustva Preveo Bojana:

Ovo je moje najvaznije iskustvo u zivotu, prvo dogadjaji koji su se dogodili pre toga, moje iskustvo klinicke smrti, i konacno kako sam se osetila u vezi toga.

Scena: 24/02/82, Sidnej, Australija, 6 sati uvece, Posla sam sa svoje firme koja popravlja opticke instrumente da bih posla kuci za Rejmond Teras (Grad severno od Njukastla, Novi Juzni Vels). Moj momak Majk je sedeo na mestu suvozaca, ja sam vozila i moj prijatelj i radnik povremenog vremena, Stiv, je sedeo pozadi. Padala je kisa poto je nije bilo tri meseca, vozila sam pokraj industrijskog puta i usporila gde su bili semafori i tu se kraj puta spajao sa autoputom; i tu se moje secanje zavrsava.

Ovo je Majkovo vidjenje stvari (moj bivsi momak): “Kako smo prilazili semaforima koji su bili zeleni; kako smo prisli raskrscu kola su nekontrolisano skliznula s puta, brzine od 43 km na sat, udarili smo u veliki industrijski strujni stub odmah nakon raskrsca. Stiv, koji je lezao na duseku pozadi kombija, je postao projektil. Bio je bacen ka pozadini od Reneine glave, i to ju je gurnulo ka volanu.

Zdravstvena Informacija: Stivenova kicma je bila slomljena L4, one je paraplegicar. Ja sam imala frakture bazalne obasti, frontalnog reznja, desne once duplje, desne Zigome, sva depresivna, i imala 6 rupa dure. Volan je bio slomljen, i zbice u volanu i indikator su probusili moje telo na tri mesta – kroz moje grlo pa ka nepcima, i takodje probusili moj desni gornji i donji grudni kos. Majk je imao manju modricu uzrokovanu sigurnosnim pojasem.

Moja majka je izvestila da: U podne 25/02/82 bili su u kancelariji Profesora Neurohirurgije gde je profesor obavestavao o mojoj smrti i rekao da bi trebalo da budu zahvalni, jer da sam prezivela bila bih kao biljka. Tokom ovog razgovora mlada uplasena medicinska sestra je dosla jureci u kancelariju, i izgovorila “Ona je ziva, ustala je i progovorila je!” Profesor ju je prekorio zato sto ih je prekinula tri puta a onda ju je izveo napolje i pojasnjavao o “mrtvim telima” koja se pomeraju i proizvode zvuke. Medicinska sestra je naglasila, “Ali sela je i rekla “Nemojte mi davati vise lekova!”” Onda je moja majka uhvatila profesora za jednu a moj otac za drugu ruku, i svi su zajedno krenuli ka hodniku. Nasli su me u pozadini hodnika gde sam bila, da bi medicinska sestra mogla da mi skine opremu pre nego me premeste u mrtvacnicu. Bila sam u dubokoj komi i disala sam, ostala sam u komi jos 10 dana.

Moje iskustvo klinicke smrti:

Ne znam kada su se svi ovi dogadjaji desili. Ne secam se procesa umiranja a ni napustanja svog tela. Kretala sam se kroz mracni prostor koji je izgledao kao mracni oblaci, osecala sam se kao da sam bila povucena sa strane, sto me je uplasilo. Ispred mene je bio tracak svetlosti koji se polako povecavao i isijavao dok sam se priblizavala. Onda sam shvatila da sam verovatno mrtva i bila sam zabrinuta za svoju majku, oca i sestru, i cak i pomalo ljuta na sebe jer sam pomislila “Uskoro ce oni to preboleti”, kao da je to bila neka prolazna misao dok sam pohlepno hrlila ka ovoj svetlosti.

Nasla sam se u eksploziji velicanstvene svetlosti u sobi sa cudnim zidovima, stajala sam ispred coveka koji je imao oko tridesetak godina, visine oko 6 stopa, imao je crvenkasto smedju kosu do ramena i bio je izuzetno uredan, sa kratkom bradom i brkovima. Nosio je jednostavnu belu haljinu, svetlost je zracila iz Njega i osetila sam da je imao izuzetno iskustvo i mudrost. Prihvatio me je sa ogromnom ljubavlju, spokojstvom, mirom (koji je bio neopisiv), bez reci. Osetila sam ovo “Mogla bih da sedim pokraj tvojih nogu zauvek i da budem zadovoljna”, sto mi je bilo cudno da sam pomislila tako nesto. Postala sam fascinirana materijalom Njegove haljine, i pokusavala sam da odgonetnem kako je svetlost satkana u haljini!

Stajao je pokraj mene i rekao mi da pogledam ka levoj strani, i tu sam videla momente svoga zivota na koje nisam bila ponosna; ponovo sam prezivela sve te trenutke i osetila ne samo ono sto sam ucinila, vec i bol koji sam prouzrokovala. Neke stvari nisam ni slutila da mogu uzrokovati bol. Bila sam iznenadjena da neke stvari zbog kojih sam brinula, kao na primer kradja cokolade dok sam bila dete, nisu ni bile spomenute, dok su neke moje neumesne primedbe bile uracunate u greh. Kada sam bila preplavljena krivicom, bili su mi pokazani neki drugi dogadjaji koji su obradovali druge. Iako se nisam osetila dostojnom, ipak je ravnoteza bila na mojoj strani. Dobila sam ogromnu Ljubav.

Onda sam bila odvedena jos dalje u sobu, koja je onda postala hodnik i prema meni je hodao moj deda. Izgledao je mladje nego sto sam ga se secala, i njegova nepca nisu bila rascepljena, ali to je bez sumnje bio moj deda. Zagrlili smo se, pricao je sa mnom i pozeleo mi dobrodoslicu, oprostila sam mu za to sto je preminuo kada sam imala 14 godina, i sto me je naterao da prekrsim svoje obecanje koje sam mu dala, a to je da cu postati doktor i naci lek za njegovu srcanu manu. Do tada nisam ni znala da sam bila ljuta na njega!

Deda mi je rekao da baka uskoro dolazi i radovao se njenom dolasku, pitala sam ga zasto uskoro dolazi jer je putovala iz mesta gde zivi, Mancestera za Novi Zeland, pa onda za Majami za vreme leta kao sto je to uvek radila svih ovih godina! Deda mi je rekao da baka ima kancer creva i da dolazi uskoro; deda nije znao da mi kaze kad je to, kao da nije poznavao vreme. (Baka je dobila dijagnozu kancera tri meseca kasnije i umrla je u Avgustu. Kada sam rekla to svojoj majci posto sam dosla sebi, ona je bila tuzna i zabrinuta.) Posto smo ja i deda pricali vec neko vreme, poveo me je jos dalje u prostoriju, koja je ponovo postala hodnik, i prisli smo grupi ljudi koju sam pocela da prepoznajem.

Osoba koja me je prva pozdravila je stavila ruku na moje rame i onda mi je rekao “Moras da se vratis nazad jer imas zadatak.” Htela sam da se svadjam jer sam zelela da ostanem. Ponovo sam pogledala u dedu, i brzo bila vracena na ulaz, i sve je postalo mracno, crno, bez ikakve svesti.

Posle: Sporo sam se budila iz kome sledecih par dana, secajuci se poznatih glasova i lica. Najjasniji momenti su bili kada bih se probudila iz dubokog sna i videla medicinsku sestru sa iglom i odbila bih sve lekove, nemam pojma zasto!

Imala sam tri operacije da bi pomogle mom licu, lobanji, leve ocne duplje. Otisla sam iz bolnice sa bolom, duplom dioptrijom, anosmijom, i ostecenjem osmog kranijalnog nerva koje mi je uzrokovalo mucninu i disbalans. Dve godine sam bila ljuta na Boga sto me je poslao nazad da se mucim, sa zadatkom bez ikakvih instrukcija; sa porukom koju nisam znala kako da rastumacim, koja zvuci ovako “Vreme je da zivis u skladu sa svojim Uverenjima, koja god da su, da dovedes svoju Kucu u red, jer Kraj Vremena je blizu!” Ovo ne moze biti moj zadatak, nije bilo glasnog zvuka, i nisam znala kako sam dobila tu poruku.

Jos uvek ne znam identitet cuvara kapije, nije bilo imena, ni predstavljanja! Pet godina sam zivela kao zombi, dok nisam bila u mogucnosti za rehabilitaciju. Zaposlila sam se, osnovala sam Drustvo za Povredu Glave Novi Zeland 1987 godine, i primer sam kako je moguce oporaviti se posle ostecenja mozga. Jos uvek ne znam koji je to moj zadatak, jos uvek imam bolove, anosmiju, diplopiju, i tako dalje.

To je to ali jos moram da kazem da je moje secanje na iskustvo klinicke smrti jasnije nego to sta sam radila juce.

Vise informacija o autorki Rene:
Reneino secanje na komu (http://www.waiting.com/rene.html)