Opis iskustva:

Bila sam u automobilu, sa mojom porodicom, na putovanju u Indiji, kada je iznenada nastao metež, čuo se zvuk kako automobil ide van puta, i mogla sam da vidim oba moja brata, onog što je sedeo pozadi i onog što je sedeo napred, kako skaču i pokušavaju da uhvate volan. Automobil se kotrljao niz planinu.

Okolnosti u vozilu su bile u pozadini moje svesnosti. U prvom planu moje svesnosti, čula sam muški utešan glas koji je nekoliko puta polako rekao "To je sve ok." Deo toga na Hebrejskom je "sve je u redu". Iznenađujuće, osećala sam potpuni mir i nisam osećala nikakav strah. Kako se automobil prevrtao niz planinu, okrećući se i udarajući o čvrste površine, glas je mirno rekao "Kotrljaj se sa tim", kao da je to vežba kretanja.

Osećajući potpuni mir, pustila sam da se kotrljam. Glas je dolazio kao iz unutrašnjosti moje glave ali u isto vreme to nisam bila "Ja". Bio je jako utešan, postojan i snažan. Nisam prepoznala taj glas ali sam se vezala za njega veoma duboko, i znala da mu mogu verovati svim svojim srcem. Kako sam se "kotrljala" sa svakim prevrtanjem iznenada nisam više bila u automobilu.

Osećala sam potpuno poverenje.

Bila sam okružena prostorom, i videla sam kako se odvija ceo moj život.

Posmatrala sam milione slika iz dešavanja u mom životu, kao film razbijen u sličice. Sva mala dela, misli i trenuci jedan za drugim, čak i oni koje sam zaboravila da su se ikada dogodili - bili su tu. Bio je to tako fascinantan prizor. Najčudnija stvar je bila što sličice nisu bile povezane međusobno - imale su razmak među sobom koji je uzgledao kao svetla nit. izgledalo je kao da su nanizane na tu nit svetla.

Moje glavno osećanje je bilo staloženost, zapanjenost i radoznalost. Bilo je prisutno jako svojstvo ispitivanja i radoznalosti dok sam sve pregledala. Svaki put kad mi se javljalo pitanje, odmah bi mi bio otkriven odgovor.

Odmotavanje slika i razmaka se odvijalo i napredovalo neprekidno, prikazujući neprekidnu delikatnu liniju posledica u savršenom redu, lanac događaja, opet oni su se svi dešavali istovremeno. Prošlost. sadašnjost i budućnost su se svi dešavali odjednom. Bilo je inspirativno prisustvovati redu i smislu da sve te male sličice izgleda imaju "širu sliku". Osetila sam mnogo saosećanja. Bilo mi je sve oprošteno. Ustvari nije bilo ničeg za opraštanje.

Mogla sam da vidim da je moj život imao "savršen poredak" u tome. Na neki način to je bilo kao gledati matematičku jednačinu ili iznos koji ima savršen smisao - takav i takav događaj daju takav rezultat. Bilo je to jednostavno portretisanje prirodnog uzroka i posledice sa nežnim razumevanjem. Nije bilo osude, samo otsustvo krivice.

Kako sam gledala to linearno odmotavanje slika, shvatila sam da samo gledanjem i fokusiranjem na pojedinu sliku "zumirajući u" nju, takođe mogu da "uđem" u tu scenu a onda da izađem iz nje, "zumirajući natrag" i da se vratim na moje mesto posmatranja. Gledala sam nazad moje detinjstvo. Mogla sam da uđem u te slike.

Iz svake slike, trenutka ili misli, uvek je bila mogućnost da se pristupi tom svetlu koje ih je razdvajalo od sledeće slike.

Takođe sam mogla da vidim sve misli koje sam imala celog svog života. Njihove "slike" su bile jake kao slike prikazanih dela ili reči. Bila sam iznenađena da vidim da su misli tako jake, tako stvarne. Izgledalo je da su one takođe nanizane na svetlu nit.

Shvatila sam da sve što mi se dogodilo i svaka pojedina misao koju sam imala je stvorila neki otisak. Takođe, svaki pojedini događaj ili misao uticali su na moj život i živote onih oko mene. Svako osećanje, svaka namera, svaki put kad sam bila svesna svetla i razmaka između slika - sve se računalo.

Dok sam gledala osećala sam se jako mirno. Mogla sam da vidim kako je poslednji trenutak mog života bio rezultat svega što mi se ikada dogodilo pre toga.

Mogla sam da vidim da je moj život bio savršena manifestacija onog što je bio, ko sam ja bila. Bilo je potpuno prihvatanje, čak i onih momenata koje sam pamtila kao manje prijatne. Moj život, svi naši životi su protkani tim svetlom koje ispunjava razmak između svake slike. U trenucima kada smo otvoreni prema njemu, povezujemo se sa njim. To je tako jednostavno. Ono je uvek tu.

Poslednji trenutak ili slika mog života sam bila ja, kako se kotrljam niz planinu u automobilu, sa majkom, braćom i vozačem. Iznenada sam bila unutar te slike ponovo. Mogla sam da vidim kako smo svi mi povezani. Bila sam povezana sa svakim telom u mnogostrukoj svetlosnoj mreži, DNK-u sličan hologram, koji je bio u savršeno uređen. Sve je bilo povezano sa svim drugim delikatnim nitima svetla koje su bile razmaci između svakog trenutka. To je pokazivalo moju vezu sa drugim ljudima, drugim dušama, drugim incidentima, trenucima prošlosti, budućnosti i sadašnjosti. Postojao je potpuni red i potpuno prihvatanje svega. Onda više nije bilo slika, već jak osećaj kretanja napred.

Sada sam nastavila dalje, osetila sam da skačem napred.

Nije bilo ničega oko mene. Bio je samo prostor. Pokušala sam da razumem gde se nalazim.

Osećala sam da mi je um vrlo jasan. Takođe sam se osećala srećno i lako.

Bila sam u drugom carstvu. Nekako sam još uvek bila živa ali nisam imala moje telo.

Znala sam kao činjenicu da ja jesam, da ja postojim.

Osećala sam da sam napustila moje telo.

Razmišljala sam o zadnjoj slici koju sam videla u mom nizu života, sebe u unutrašnjosti automobila koji se kotrlja niz planinu, i zaključila to mora da je bio poslednji trenutak moga života u kobnoj automobilskoj nesreći.

Tada sam shvatila i razumela da postoji život posle smrti - umrla sam i napustila moje telo a opet još uvek postojim. Pokušala sam da razumem gde se nalazim. Bila sam u prelazu. Sve što sam mogala da primetim da se razlikuje od pređašnjeg, pored toga što nemam telo, bilo je da je vazduh ili prostor malo drugačijeg sastava i nijanse.

Razmišljala sam o tome kako je ceo taj prelaz između života i smrti veoma gladak i miran. Postalo mi je jasno da je smrt nastavak života, a ne njegova suprotnost.

Kretala sam se dalje.

Osetila sam se živahno kao dete, veoma radoznala da vidim šta je sledeće, gledajući na sve novim očima.

Sledeće, osetila sam da izlazim iz tame slične vakumu. Imala sam ogromnu brzinu. Nisam imala telo ali moj duh je imao oči. Oko mene je bio predeo kao zemlja, čini mi se. Bilo je drveća i stena, bili smo na padini brda. Kažem "mi" jer posle izvesnog brzog putovanja kroz taj predeo, mogala sam da vidim sebe, moje telo kako sedi na rubu planine. Nagnula sam se napred prema ambisu. pridružila sam se mom telu da vidim šta se dešava, i našla sebe kako gledam u to neizmerno svetlo.

Bilo je zadivljujuće. Prepoznala sam svetlo iz meditativnog iskustva koje sam imala, trenutaka uvida, duhovnih iskustava, jakih iskustava bezuslovne ljubavi, ustvari shvatila sam to svetlo je protkalo svaki trenutak mog života i ja sam uvek, uvek to znala i imala mu pristup. Osetila sam duboku prisnost i snažnu ljubav, veliku predaju, olakšanje i radost... prema onome što sam videla naši životi su protkani tim svetlom, ono ispunjava razmake između svakog trenutka. U svakom momentu, svakoj situaciji, svakoj misli, svetlo nam je uvek dostupno. Ako smo svesni da je tu možemo potsetiti sebe da ga pozovemo. Da se povežemo sa njim.

Sada sam sedela blizu tog svetla, blizu njegovog izvora. Nikad ga nisam osetila tako jako. Ono je bilo sve. Sve što sam ikada trebala, sve što mi treba ili sve što bi mi ikada trebalo u budućnosti. Sve je bilo u tom svetlu. Bilo je toplo. Imalo je neizmerno isceljujuće i negujuće svojstvo. Bilo je čista, neizmerna, snažna bezuslovna Ljubav. Znala sam da mogu da verujem tom svetlu.

Kleknula sam pred tim svetlom. Sve što sam mogla da osetim je bila žudnja da budem njegov deo.

Postala sam svestna da mi se pruža izbor. Sa zahvalnošu odlučila sam da moram da se stopim sa tim svetlom. Znala sam da ne želim da izaberem ništa drugo.

Sa velikim osmehom sam skočila. Za jedan večni trenutak bila sam jedno sa njim.

Sledećeg trenutka videla sam moje telo kako leži na zemlji i osetila kako ulazim u njega. Vratila sam se u život. Shvatila sam da sam nekako nazad u životu. Bila sam veoma iznenađena jer mislim da nisam to izabrala.

Prvo što sam primetila je da ne mogu da dišem. Glas koji je bio uz mene na početku iskustva je došao ponovo i rekao: "zgrči dijafragmu." Učinila sam to na silu i tako sam počela da dišem. Onda su mi se vratili osećaji - nešto grozno mi je bilo u ustima (prljavština?), i užasan smrad u vazduhu, koji je bio ispunjen benzinom i dimom. Tokom sledećeg sata desile su se mnoge interesantne stvari. Mislim da je to bilo zbog IBS-a, drugačiji prozor opažanja se otvorio u mojoj svesti. Kao da je trebalo neko vreme dok se taj prozor zatvori. Neko vreme, iako sam bila nazad u mom telu, mogla sam da uhvatim trenutke iz tog "drugog" carstva.

Mogu sasvim iskreno reći da je moj IBS bio sa najvećim uvidima, najače i najradosnije iskustvo koje sam ikada imala.