Opis iskustva:

U avgustu 1989. godine, vraćala sam se biciklom kući s volonterke pozicije oko 10 sati uveče. Kada sam se približavala semaforu, udario me je pikap kamion otpozadi koji se kretao brzinom od oko 50 milja na sat. Bicikl i ja smo se zgnječili udarcem kamiona. Dok je vozač naglo pritisnuo kočnicu, ja sam bila katapultirana 60 stopa kroz vazduh i sletela na ivicu puta. Pluća su mi pukla, većina unutrašnjih organa bila je puknuta, a slomila sam i karlicu i nekoliko rebara. Bila sam blizu smrti. Srećom, policajac je bio u blizini i brzo je pozvao hitnu pomoć. Ja, kao što se sećam, nemam nikakvo sećanje prethodnih događaja.

Ovo je ono čega se sećam: Jednog trenutka vozila sam bicikl, a zatim sam se našla u mestu potpune tame. Nisam imala osjećaj smera ili perspektive, ali sam imala svest o svom telu, odnosno, još sam ga uvek imala. U "daljini" počela sam primećivati neki zvuk i bljesak svetlosti. Zvuk je postajao glasniji, a svetlost kao da mi se približavala. Kako se objekt približavao, primetila sam da je to fantastično demonsko stvorenje okruženo plamenom s ogromnim očima i zubima koji su iskeženi i režali prema meni. U njegovom pogledu bilo je pretnje dok je krenuo sve brže i brže prema meni. Stajala sam na "mestu" u mraku gde sam bila. Činilo se da nema kuda pobeći od stvorenja jer se ono približavalo sve brže i brže odlučeno da me presretne. Stajala sam na svom "mestu" i zatvorila oči očekujući da ću biti progutana vatrom ili pojedena ili oboje. Umesto toga, shvatila sam da se stvorenje polako, bezbolno probijalo kroz moje telo. Unutrašnjim pogledom sam se okrenula prema njemu samo da bih otkrila da se čudovište smeje dok se topilo kroz mene. Izletelo je iza mene sa zvukom i odjednom sam brzo letela napred kroz tamu.

Dok sam letela, još su mi se dva demonska bića približavala prikazujući različite boje, ali i dalje zastrašujuća. S obzirom na moje iskustvo s prvim bićem, dopustila sam ovim bićima da mi priđu i prođu kroz mene. Uskoro sam stigla do ulaza u tunel u mraku. Tunel je izgledao kao da je izgrađen od sivog materijala nalik na oblake i vijugao je daleko i prema gore s desne strane. Zatim se granao i nisam mogla videti gde vodi. S grananja s desne strane se protezalo žuto belo svetlo koje je mekano osvetljavalo tunel. Pogledala sam prema dole i primetila da mi telo više nije prisutno. Zamenilo ga je plavo-bijelo svetlo nalik na ravan krst/zvijezdu koja je pulsirala. U tom trenutku, to mi se "činilo" prirodno i ugodno. Bilo je oslobađajuće ne biti više vezan uz teško telo.

Gledajući unazad u tunel, primetila sam da se na oba kraja strukture nalaze vrata. Neke druge zvezde poput mene su lutale tunelom, neke plave, a neke jantarne boje. Dve druge plave zvezde su se pojavile pored mene i nežno me gurnule u tunel. Lebdela sam i gledala, primećujući da su neka "vrata" bila otvorena, dok su druga izgledala kao da su zatvorena. Prva vrata u koje sam zavirila podsećala su na klasičan pakao. Čuo se zvuk krika i agonije. Goli ljudi bili su razbacani po zahvaćenom pejzažu sa lokvama ključajućeg izmeta i oštrih stena. Đavoli i druga stvorenja mučili su ljude na sve moguće načine; a ljudi su takođe mučili jedni druge.

Kad sam se približila vratima ove mračne scene, osetila sam vrtložno usisavanje koje me je uvuklo poput vrtloga, i našla sam se "lebdeći" iznad jadnog predela. Miris je bio nepodnošljiv, a toplota skoro nepodnošljiva, ali deo mene bio je fasciniran beskrajnim varijacijama bola i patnje koja se nanosila stanovnicima ovog sveta. Veći deo mene je želelo da odem, pa nisam imala teškoća, i osećala sam da bilo ko može otići ako to želi. Imala sam osećaj da niko ili ništa nije ljude držalo u zarobljeništvu osim njihovog verovanja u bol koju su i dalje trpeli. "Lebdela" sam nazad do vrata koja su bila jasno vidljiva sa svih mesta u "Paklu." Otišla sam s ničim osim radošću, ali i dalje sam osećala sebe kao odvojenu od te radosti.

Sledeća vrata u tunelu nisu bila mnogo bolja. Koliko sam mogla da vidim, ljudi su hodali po golom žutom tlu sa spuštenim glavama, potpuno zaronjeni u svoja depresivna samosažaljenja, nesvesni da ima bilo koga drugog oko njih. Veliki osećaj usamljenosti i izolacije izbijao je iz scene, a ja sam se povukla od prevelike blizine, mada nisam osetila usisavajuću silu blizu tog otvora u tunelu od oblaka.

Nastavila sam da letim dalje duž tunela i gledala u druga vrata, ali ona koja su na mene ostavila trajan utisak bila su svet od gotovo neopisive lepote. Ugledala sam prelepi drveni vrt sa fontanama, vodopadima i potocima, sa mostovima koji su sijali i svetleli duginim bojama. Osećaj mira i harmonije je izbijao iz ove scene i ja sam se približavala vratima s velikom željom da uđem. Kada sam počela da prolazim kroz otvor, moj "nos" se sudario sa nečim što je delovao kao plastični omotač. Gurala sam dalje, ali sam bila nežno odbijena, a glas je rekao: "Nemate informacije da biste ušli u ovaj svet". Tada sam se osećala razočarano, ali ne i osuđeno kao nedostojna, samo neinformisana.

Zatim sam usmerila svoju pažnju na svetlost koja je sijala oko viljuške sa desne strane. Ušla sam u svetlost i transformisala se osećajem apsolutne radosti. Postojala je samo radost. Rekla sam svetlosti "tu sam", a svetlost je rekla "sjajno" u glasu koji je zvonio srećom i blaženstvom. Prepustila sam se blaženstvu i naučila mnoge stvari koje zvuče idiotski kad se opisuju, ali su za mene istine koje se osećaju kroz mene sada i zauvek. Naučila sam da sam večna i da ću, iako ću doživeti mnoge oblike smrti, uvek znati ko sam. Nemam šta da se plašim, samo više toga da doživim, a ja sam ta koja na kraju bira šta ću da doživim. Zvuči glupo, ali verujte mi da je divno znati ove stvari u sebi. Na kraju sam se odvojila od večitog blaženstva i odlučila da odem. Rekla sam svetlosti "odlazim" a svetlost je rekla "sjajno", nastavljajući svoje potpuno radosno i blaženo postojanje nepromenjeno usled moje prisutnosti.

Lebdela sam natrag niz tunel i, i dalje se divila, na kraju se spustivši na prag vrata koja su gledala u svemir. Komadi stena su plivali pored mene, a u daljini su se planete i galaksije vrtele i kružile. Prilično konfliktan osećaj spokojstva i avanture okružio me dok sam gledala na tihu scenu. Ulaz u tunel bio je blizu i mogla sam čuti glasove kako viču "Ne idi Sarah! A Zane?" (Moj sin koji je imao pet godina u vreme ovog događaja). Postala sam nervozna zbog ovih glasova jer nisam nameravala nigde "otići" i naravno da ću biti tu da gledam Zane kako odrasta. Pored mene se pojavilo drugo biće i "razgovarali" smo o mojim opcijama. Čuli smo glas kako kaže "Ako prođete kroz ova vrata, ne možete se vratiti."

Moja sledeća svesna sećanja bila su da ležim u bolničkom krevetu s neizbrojivim cevčicama u meni i respiratornom cevi u ustima. Bila sam puna radosti i brujala sam od moći, iako nisam mogla da pokrenem nijedan deo svog tela samovoljno. Takođe sam bila puna bola i ta senzacija me je brzo orijentisala na moje fizičko ja ponovo.

Morala sam da se suočim sa mnogim iskušenjima i izazovima od mog IBS, uključujući potpuni gubitak identiteta, invaliditet, siromaštvo, gubitak prijatelja zbog njihove nesposobnosti da razumeju kako me je iskustvo promenilo i hroničan bol; ali znanje o večnosti moga duha i sloboda od straha od smrti stvorili su u meni temelj mira koji nijedno privremeno fizičko stanje ne može uzdrmati. Imam veliku želju, da svako može da doživi čuda koja sam ja doživela, bez potrebe da pretrpe traumu koju sam ja pretrpela, jer bi to transformisalo svet.

NDERF SPECIJAL… Ostatak priče…

Nakon predstavljanja IBS Sarah na Art Bell Radio Show-u 4. februara 1999. godine, obavestili su nas mnogi budisti o zadivljujućoj sličnosti između IBS Sarah i pisanja u Tibetskoj knjizi mrtvih. Zaista, sličnosti su zadivljujuće!