Opis iskustva:

Vozio sam za kompaniju teretni kamion sa 18 točkova iz Jute za Teksas. Put sam započeo iz mog doma u Nevadi (biši sam trener lavova za MGM) prolazeći kroz Arizonu, gde sam preuzeo nekoliko mladunaca majmuna od mog prijatelja da ih isporučim drugom prijatelju u Teksasu. Tako, usred noći, dok sam vozio zapadnim Teksasom, osetio sam 'prisustvo' na suvozačevom sedištu. Okrenuo sam se i pogledao. Tamo je sedela moja majka koja je izvršila samoubistvo 1981 god. Ona je gledala pravo ispred kao da posmatra nešto pred nama i bila je vrlo uznemirena. Za moju majku je to bilo veoma neobično ponašanje čak i dok je živela. Umesto da ja budem uplašen bio sam zabrinut za nju i pokušao sam da je umirim. 'Rekla' mi je da treba da nađem bolnicu i to brzo. Davala mi je usmerenja kako da stignem tamo. Bolnica je bila na drugom kraju grada i podalje od autoputa. Takođe, na autoputu su izvođeni radovi. Ne sećam se puta do bolnice tako dobro osim da mi je govorila gde da skrenem. Hteo sam da je upoznam sa novinama iz mog života ali ona je samo želela da se koncentrišem da stignem do bolnice.

Sledeće čega se sećam je da sedim u mom kamionu upravo ispred bolnice i pišem napomene ljudima iz hitne službe koga da kontaktiraju u vezi sa majmunima i kako da kontaktiraju moju odraslu ćerku. Ni danas se ne sećam tačno šta sam napisao ali mislim da je bilo delova iz moje medicinske istorije. U tom trenutku, moja majka je rekla da je poslušam i da idem u sobu za hitne slučajeve. Pokušao sam da je uverim da ću otići čim zapišem napomene.

Sledeće sećanje je da prolazim kroz vrata sobe za hitne intervencije. Bilo je kao da sam u tunelu a vrata sobe za hitne slučajeve se udaljavaju. Onda sam počeo da osećam umor i javila mi se misao da se vratim u kamion, da se malo odmorim pa da pokušam ponovo. Ali kako sam krenuo da se okrenem i vratim, osetio sam ruke kako me hvataju za ramena da me zadrže i usmere da krenem pravo kroz vrata sobe za hitne intervencije.

Sledeće čega se sećam je da pokušavam da ostanem uspravan, ali bilo je kao da se klizim nizbrdo kao po šljunku. Kako sam pogledao gore, bilo je mračno i bila su tri krsta. Čovekovo lice na krstu u sredini je imalo tračak svetlosti koji je osvetljavao lice, uglavnom oči, ali samo na osnovu lica mogao sam da zaključim da je surovo pretučen. Ali njegove oči - i danas me to dirne kada pomislim i osećam potpunu ljubav, samilost i brigu koju je imao za mene.

Ono što ću da opišem desilo se u mislima, ne u rečima. On me je upitao da li razumem. 'Šta da razumem?' pomislio sam. Onda sam 'video' stvari koje su se brzo menjale koje su bile momenti iz mog života, kompletno sa emocijama koje sam osetio u određenim trenucima moga života kao dete i sve do zrelog doba. Onda opet pitanje 'Da li razumeš?' Ponovo sam video brzu smenu događaja iz mog života. Mora da sam 'dobijao nešto' jer je sledeće pitanje bilo 'Kakva je tvoja ideja neba?' Pre nego što sam mogao da odgovorim, našao sam se 'u materici' lebdeći iznad planete i prisećao se 'ukusa' u mojim ustima. Nije bilo neprijatno ali definitivno je bio 'ukus.'

Onda je došao osećaj kao da sam u utopiji sa kompletnim znanjem svega. Ako bih počeo da postavljam pitanje, imao bih odgovor pre nego što završim misao. Tada sam hteo da spoznam Isusa/Boga bolje i da mu se približim što više mogu. Misao je bila 'Ako slušaš Tomu, traži Tomu...'

Kada sam se probudio iz kome, rekao sam sestri ako želi da zna odgovor o bilo čemu, da odmah pita jer znanje brzo bledi. Bilo je to kao san i kad se probudite sećate se svih detalja a onda bledi i sećate se samo osnovnog u iskustvu. Ali misao, 'Potraži Tomu (knjigu)' je bila živa. Tada sam znao da je bilo 12 apostola, ali njegov značaj ili da postoji Tomino jevađelje, tada mi nije bilo poznato.

Sledeće sećanje je da stojim u hodniku bolnice. Očekivao sam nekog da me 'pokupi' ali ljudi su prolazili pored mene, kao da gledaju 'kroz' mene. Pokušao sam da 'pitam' gde sam i onda sam primetio mog prijatelja Džona kako vozi mercedes njegove žene što mu ona NIKAD ne bi dozvolila. On ga je odvezao na parking. Počeo sam da tražim moj 'kofer' ali nisam mogao da ga nađem. Pogledao sam gore i video kako Džon prolazi pored mene ka vratima lifta i ulazi u lift. Imao je tanjir prekriven staniolom, što je bio moj ručak za Dan zahvalnosti. Bolnica mu je javila da sam u sobi za kritičnu negu ali ne i moje stanje. U to vreme bio sam u komi. Moj put je trebao da se završi na farmi zmija gde bih imao ručak za Dan zahvalnosti sa Džonom i njegovom porodicom kad isporučim mladunce majmuna.

Sledeće čega se sećam je da Džon izlazi iz lifta očigledno 'potresen' i baca tanjir u smeće i odlazi. Onda sam ponovo potražio kofer. Ponovo sam pogledao i pomislio da odlazi sa kolima njegove žene. Onda sam odlazio na mnoga mesta. Posetio sam moje prijatelje iz srednje škole i odlazio kod nekoliko prijatelja kući. Pokušao sam da zapamtim gde su bili kako bih mogao da ih nađem, čak i devojku sa kojom sam imao jednonedeljnu vezu samo sam želeo da vidim gde se nalazi.

Kada sam pušten iz bolnice, proveo sam nekoliko dana na oporavku u Džonovoj kući. Oboje, Džon i njegova žena su bili šokirani kada sam opisao kako je vozio mercedes.

Ni jednog trenutka nisam video moje telo niti sam video da neko radi oživljavanje ili defibrilaciju, ili kakve druge medicinske procedure na meni. I onako ne volim bolnice! Nikako nisam mogao da privučem ničiju pažnju i nisam mnogo pokušavao da to učinim, već sam samo posmatrao. Ni jednog trenutka se nisam osećao uplašeno. Sasvim suprotno, neverovatan osećaj neosuđivanja, ljubavi i mira se pružao od onoga koga sam osećao kao Isus/Bog na krstu, to neću nikada zaboraviti.

Mada, nemam strah od smrti sada kada sam se vratio, ne žuri mi se da je ponovo iskusim!

Da li su vam se vratile scene iz vaše prošlosti? Moja prošlost je sevala predamnom, bez moje kontrole. Samo mnogo stvari i emocija kroz koje sam prošao. Ali čak i stvari na koje nisam ponosan ili kojima bih želeo da se usprotivim nisu predstavljene na 'osuđujuć' način, već kao 'iskustvo učenja'.

Da li ste tokom vašeg iskustva dobili informaciju o univerzalnoj povezanosti i jedinstvu? Da, mi smo svi deo svega... svi smo povezani... nije bilo određenog saopštenja... ali osećaj je da ste deo nečeg većeg.

Tokom vašeg iskustva da li ste stekli posebno znanje ili informaciju o vašoj svrsi? Da, Bog nas voli... i ne verujte organizovanim religijama! Moje iskustvo nije bilo osuđujuće već potpuna ljubav i razumevanje. Mada nisam nikad počinio zločin, imam nedostatke i odgovoran sam za moja dela. Ta dela nisu korišćena za 'osudu' već za učenje.

Da li ste stekli informaciju kako da živimo naše živote? Da, odnosi sa drugima su važni.

Postoji li neki ili više delova vašeg iskustva koji su posebno značajni i važni za vas? Znam da je Isus stvaran. Zahvaljujem mu se što mi je pokazao šta je i šta čini za mene svakog dana. Samo želim da sam bio bolji. Stidim se šta su ljudi uradili od poruke ljubavi / pripadanja / razumevanja zarad njihovih interesa vršenja kontrole. Poruka je da se odnosimo prema drugima sa samilošću, da ne povređujemo, da ne lažemo, i da ne sudimo. Znao sam u jednom trenutku razlog zašto ima tako mnogo patnje i zla ali sam zaboravio.

Ima li još nešto što bi želeli da dodate vašem iskustvu? Postoji još nešto u našem životu ali bih tome prigovorio. Ne dozvolite da to bude nekakav izgovor za umanjenje značaja vašeg postojanja sada i ovde.