Opis iskustva:

Tokom zime tokom moje dzuniorske godine, 1976. godine, na Univerzitetu Severnog Kolorada, upisala sam se na cas tenisa. Bilo je previse hladno igrati tenis na terenu napolju, pa smo udarali loptice u unutrasnjoj teretani, i odjednom sam pocela da osecam bol i migrenu a intenzitet bola se sve vise pojacavao. Postala sam uplasena jer sam se shvatala da se posle zavrsetka casa moj bol znatno pogorsao. Imala sam lekove sa sobom koji su mi bili prepisani i uvek sam ih nosila sam sobom u slucaju da migrena postane ekstremna. Lekove sam samo iskoristila u par slucajeva kad nisam mogla uopste da funkcionisem od bolova. Posle toga bih uglavnom spavala 24 sata. Trebalo je da se vratim u svoju sobu na univerzitetu, ali nisam mogla da cekam. Popila sam lek jer sam mislila da cu doziveti kolaps, i nadala sam se da ce me neko odvesti kuci.

Patim od glavobolja od kad znam za sebe. Kada sam dostigla adolescentno doba, glavobolje su se pogorsale. Cak sam bila i hospitalizovana da bi se iskljucila mogucnost tumora mozga. Cak sam i isla na savetovanje psihologa jer je jedan doktor verovao da su glavobolje uzrokovane stresom. Eventualno sam dobila lecenje svakog dana sa par prepisanih lekova. Moje migrene bi nekada trajale cak i po nekoliko sedmica. Bila sam prestrasena bolovima i bila ubedjena da nesto uzasno nije u redu sa mnom, i da necu doziveti svoju dvadesetu godinu. Kada je trebalo da slavim svoj dvadeseti rodjendan, ja sam bila depresivna. Shvatila sam da sam morala nastaviti dalje – da planiram svoj zivot – gledam ka buducnosti – odrastem. Proslo je osam meseci od tada, tokom tog casa tenisa, kada sam popila lek koji sam cuvala za vreme kada ne mogu podneti eksplodirajuci bol.

Nastavila sam da bacam lopticu naspram zida dok sam osecala da lek cini da se moje telo umrtvljuje. Sledece cega se secam je da sam hodala ka svojoj studentskoj sobi. To je trajalo 15 do 20 minuta, ali ja se secam samo jedne sekunde. Hodala sam sama, uz nizbrdicu pored studentske knjizare. Onda se secam da sam bila u svojoj studentskoj sobi i brinula oko rada koji sam uskoro morala da predam, samo je trebalo da otkucam naslov i rad bi bio gotov. Onda sam pocela da se pitam da li sam stvarno popila lek ili sam samo mislila da sam ga popila. Pokusala sam da se setim, ali nisam mogla. Onda sam mislila da lek verovatno nisam ni popila jer sam bila svesna i jos uvek osecala bol, pa sam onda popila jos jednu dozu, a onda sam sela za pisacom masinom da zavrsim svoj rad. Samo mi je trebalo par minuta da otkucam naslov, a iz proslih iskustva sam znala da dok lek pocne da reaguje trebalo je duze od toga. Par momenata kasnije izgubila sam kontrolu nad svojim telom i pala sam na pisacu masinu. Jos uvek sam bila svesna i osecala glavobolju, ali nisam mogla da se pomerim i nisam mogla da osetim ili pomerim nijedan misic od svog vrata nadole. Samo sam lezala bespomocno. Pokusala sam da dozovem pomoc, ali cistacica je usisavala hodnik van moje sobe i niko me nije mogao cuti.

Kad je usisivac bio iskljucen, ponovo sam zavapila i jedan student me je cuo. Pazljivo je usao u sobu i ja sam ga zamolila da mi pomogne do kreveta. Rekla sam mu da sam paralizovana. Pomerio me je sa pisace masine i stavio u stolicu, ali kad me je pustio ja sam ponovo pala na pisacu masinu. On nije znao sta da radi pa je otrcao da zove pomoc. Kada se vratio, bio je sa svojim drugom. Njih dvoje su imali problema da me pomere par koraka ka krevetu. Kada sam bila na svom krevetu, oni su otisli a ja sam istog momenta zaspala.

Dok sam spavala, primetila sam da uopste ne osecam bol. Onda sam shvatila da ceo svoj zivot nikada nisam bila bez bola. Bila je to nadmocna svesnost. Nisam osecala ni migrenu, ni krevet na kojem sam lezala, ni garderobu na sebi a ni svoju glavu na jastuku. Bilo je to takvo olaksanje. U isto vreme, imala sam osecaj mira, zadovoljstva, radosti, srece i ljubavi. Bio je to predivan osecaj. Nema nacina na koji bih mogla adekvatno da objasnim taj predivni osecaj, ali se secam toga vrlo jasno, iako je dvadeset godina proslo od tada.

Jos jedna transformacija se desila u mom umu. Bila sam budna i vrlo zainteresovana za iskustvo, ali moj um nije bio isti um koji sam uvek imala. Potpuno sam razumela sta se desava – znala sam da sam umrla, ali nisam osecala ni najmanji strah, neizvesnost ili nespremnost. Dok sam ovo osecala, primetila sam svoju cimerku, Trinu, koja je usetala u sobu, pogledala me dok sam “spavala” na donjem delu kreveta na sprat, i onda se popela na gornji deo kreveta. Divila sam se tome kako je zatresala krevet dok se penjala, a ja nisam osecala nikakav bol. Posmatrala sam je dok je uzela Bibliju, otvorila je stranicu Psalmi i pocela da cita. Dok sam preko njenog ramena posmatrala sta cita, shvatila sam da se vise ne nalazim u svom telu. Pogledala sam ka svom telu, onda u Trinu, i pomislila, “Ona ni ne zna da sam mrtva!” Ta misao me je zabavljala.

Onda se vise nisam fokusirala na sobu, i onda je nasledio period vremena (vreme vise nije bilo realnost) kada sam bila potpuno smirena i odmarala sam. Mozda je bilo bas tada kada sam imala ovo znanje kojeg sam se posle setila, ali ne secam se nikakvog ucenja. Nisam bila svesna osecaja kretanja dok nisam videla svetlost u daljini i shvatila da sam bila u mraku, putujuci ka svetlosti.

Kada sada pomislim na to, podseca me na vreme kad sam bila dete i kad smo istrazivali dugacke krivujuce tunele u planinama iznad naseg internata u Keniji. Ti tuneli su bili tamniji nego bilo sta sto sam ikada videla. Bila sam uplasena time sto nista nisam mogla da vidim, zvukovima i znanjem da su tuneli bili puni slepih miseva. Secam se olaksanja koje sam osetila kada sam prvo uocila tracak svetlosti u daljini. Moji strahovi su nestali dok je svetlost bila sve veca i veca. Ova memorija mog detinjstva je slicna vizuelnom iskustvu priblizavanja svetlosti, ali osecanja i emocije su bile veoma razlicite. Imala sam osecaj zadovoljstva takav kakav moj ljudski um nije mogao ni da zamisli.

Dok je svetlost bivala sve veca i mraka vise nije bilo, stigla sam na najlepse mesto koje sam ikada videla. Par godina pre toga sam videla predivni Jezerski Okrug Severne Engleske, i divila sam se toj lepoti. Ali mesto na koje sam otisla kad sam umrla je bilo mnogo lepse. Mesto se sastojalo od valjanih brda i dolina sa potocima koji su tekli izmedju njih. Trava je bila zelenija od trave najbogatijeg susedstva. Bio je predivan suncani dan, i ja sam setala pored, uzivajuci u svojoj okolini.

Bila sam sama, ali nisam bila svesna svoje samoce. Nisam se osecala samom, ali kada pomislim na ta predivna brda, ne secam se da je iko drugi bio tu dok nisam ugledala coveka koji stoji iza niskog kamenog zida. Toliko sam stvari razumela. Nie bilo limita i ogranicenja ljudskog uma. Znala sam da ce me taj covek odvesti Bogu. Znala sam da je moje iskustvo bilo bazirano prema mojim potrebama. Videla sam osobu kojoj sam mogla da verujem. Neka druga osoba bi videla ono sto je ona trebala da vidi. Prethodno, u svom ljudskom umu imala sam samo neko slabo misljenje o zivotu posle smrti, ali kada sam bila tamo, bila sam na mestu koje sam prepoznala i taj covek je bio neko koga sam oduvek znala. Znala sam gde cu da idem i sta ce se desiti i bila sam presrecna.

Taj covek je bio kezualno obucen – u farmericama i labavoj kosulji. Bio je nezan, saosecajan, i fokusiran na mene. Pogledala sam u njegove oci i odjednom sam znala da nije moje vreme da umrem. Bila sam iznenadjena, znala sam da ako samo preskocim zid da mogu nastaviti dalje – imala sam izbor, ali i ja i on smo znali da moram da se vratim. Kako sam pogledala u njegovo lice rekla sam, “Nije moje vreme.” I on je odgovorio, “Ne, nije.”

Iako bi mi trebale beskrajne stranice da opisem sve sto sam tamo naucila i iskusila, kao da se sve desilo u jednom trenutku. Ja sam samo iskusila jedan komadic zivota posle smrti, a ipak je to bilo duboko iskustvo.

Cim sam osetila da treba da se vratim, naglo sam se vratila u svoje telo. To je bio nasilan, bolan I zastrasujuci osecaj. Svaki put kad se setim tog trenutka, cak i posle svih tih godina, ja placem. Nisam mogla da verujem da sam odabrala da se vratim. Jesam li zaboravila bol, stres, strah i limitacije ljudskog zivota? (DA!) Kako sam mogla da ostavim mir, ljubav i radost, lepotu u koju sam dosla? Znala sam sam da sam mogla da preskocim zid. Mogla sam da nastavim dalje. Koja sam ja bila budala da se vratim.

U isto vreme sam zalila zbog svoje odluke, bila sam preplavljena svojim ljudskim strahom od smrti. Znala sam da sam umrla i da sam bila prestrasena, iako sam imala jasnu sliku zivota posle smrti, bila sam rastrgnuta strahovima koje sam uvek imala i nisam mogla da razumem svoje iskustvo u tom trenutku.

Kada je moja cimerka sisla dole sa kreveta na sprat, bila sam “probudjena” intenzivinim bolom kreveta koji se pomerao. Secam se kako nisam osecala nikakav bol kada se moja cimerka popela na krevet. Reci su pocele da se nizu dok sam pokusavala da objasnim sta se desilo. Njena prva reakcija je bila neverica. Kada sam joj rekla tacno koji deo Biblije je citala dok sam ja “spavala” na donjem krevetu, ona nije mogla da mi odgovori. Izbegavala je dalje razgovore, ali je otisla po pomoc.

Nadzornica studentskog doma, koja je bila odgovorna za nas sprat, je usla. Nije mi bila bliska prijateljica, ali sam je postovala. Slusala me je i pokusavala da razume. Preklinjala sam je da me ne pusti da zaspem. Rekla sam joj da kad bih opet imala izbor, ne bih se vratila. Konacno me je ostavila i ja sam zaspala, ali nisam dobila drugu sansu da umrem.

Nikada nisam cula da je neko iskusio ono sto sam ja iskusila. Osecala sam se usamljeno i zbunjeno. Ubrzo sam prestala da pricam o svom iskustvu jer su odgovori drugih ljudi bili negativni i bolni. Ali sam onda pocela da shvatam da me je moje iskustvo poucilo dosta toga. Dok sam razmisljala o gubitku bola i neverovatnom miru koji sam osetila, izgubila sam osecaj smrti koji sam uvek imala. Taj strah se vise nikada nije povratio. Znam sta me ceka i zelim da ponovo budem tamo. Takodje sam svesna da sam se vratila sa razlogom. Ne znam sta je moja svrha i misija, ali znam da sam potpuno razumela svoju svrhu pre nego sto sam se vratila. Takodje razumem da sam to morala zaboraviti. Jedan od najvecih darova koje sam dobila od svoje posete u zivot posle smrti je uteha kada prijatelj ili clan porodice umre. Moja tuga je stvarna – i moj osecaj gubitka, ali znam da su slobodni i puni radosti.

Iako sam retko kad pricala o svojoj smrti, pokusala sam par puta da objasnim sta sam naucila tokom svog iskustva, svesna sam da sam stekla znanje kojeg ne mogu da se setim, ali ono sto sam zadrzala je kristalno jasno. Najveca prepreka reci drugima je naci prave reci za to. Cak i dok ovo pisem bolno sam svesna da ne mogu da nadjem ni priblizne reci da opisem sta se desilo, kako sam se osetila i sta sam naucila.

Moj pogled na religiju se najvise promenio. Odrasla sam u Hriscanskoj porodici i obecala sam da cu pratiti Isusa kada sam imala deset godina. Moji roditelji su bili misionari u Istocnoj Africi. Ponekad bih se osetila daleko od Boga, ili bih se bunila protiv morala kojima sam bila vaspitana, ali sam i dalje sebe smatrala Hriscankom. Verovala sam da je Biblija Bozija Rec, i da ce me moja privrzenost Isusu Hristu spasiti od vecnog pakla. Ponekad bih razmisljala o stvarima koje razlikuju religije, razlicitim teoloskim pitanjima, ili o pojmovima spasenja. Tokom smrti stekla sam razumevanje koje ne samo sto je resilo moje prosle dileme, nego se cak i kosilo sa mojim starim uverenjima. Ponekad bih ignorisala to sto sam naucila i vracala bih se svojim uverenjima iz detinjstva, a ponekad bih zaboravljala ta uverenja koja su bila vise ljudska nego Bozanska. Nije mi bilo lako da shvatim to sto sam naucila.

Jedna stvar koja se promenila je to da sam vise otvorena ka drugim verovanjima koja se razlikuju od mojih jer znam koliko je ljudski um ogranicavajuci. Znam da ce nam se Bog pokazati, zavisno od nasih potreba i verovanja. Sam Bog, u formi Isusa Hrista, je imao teskoca da urazumi svoje najpozrtvovanije ucenike. Noc pre Njegove smrti, Njegova frustracija je bila ocigledna jer je shvatio da ga oni ne razumeju, i da se Njegovo vreme blizilo kraju. Isus Hrist je bio limitiran Svojom ljudskoscu. Sveti Duh je limitiran nasem ljudskoscu.

Biblija, iako inspirisana Bogom, je napisana ljudima i ljudi su je citali. Vezana je time sto se moraju koristiti reci. Duboka je, ali limitirana. Pomaze nam da razumemo ono sto nam je tesko razumeti. Nezasluzena i neuslovna Bozja ljubav je van razumevanja. Radost, mir, sreca, zadovoljstvo i ljubav koju osecamo tokom zivota, je samo senka zivota posle smrti. Koncept spasenja je nas pokusaj da zgrabimo ono sto vec posedujemo. Nase razumevanje spasenja, koliko god o tome pricali, ne moze pokazati Bozju realnost. Ja vise ne pokusavam da trazim istinu, zato sto znam da cemo vremenom svi razumeti sve istine.

Crkva (Religija) je ono sto imamo da bismo razumeli ono sto je tesko razumeti – da stavimo ogranicenja na bezogranicenje – da kontrolisemo ono sto se ne moze kontrolisati. Religija je ishod nase nemogucnosti da prihvatimo Spiritualnost. A ipak nas hrani, priblizava nas Bogu, nas je spas, pomaze nam da razumemo.

Ne protivim se religijskim verovanjima. Ne pokusavam da dokazem validnost svog iskustva. Pokusavam da ne dopustim crkvenim pravilima i propisima da ometaju moje razumevanje. Samo pokusavam da se priblizim Bogu sto bolje mogu.

Trebalo mi je dosta godina da razumem promene u mom ponasanju posle mog iskustva zivota posle smrti, i nastavljam da se prisecam, razmisljam i prisvojim ono sto sam naucila. U pocetku sam se osecala usamljeno zbog svojih iskustva. Imala sam ovo predivno iskustvo, sve vrste znanja i razumevanja, ali nemogucnost da adekvatno izrazim (jos uvek ne mogu), da budem saslusana, da me razumeju, tako da sam pokusala da sve to potisnem. Onda mi je profesor Sociologije koji mi je takodje bio prijatelj rekao za knjigu koju je napisala Kjubler-Ros. Citajuci tu knjigu je cinilo da moj um “eksplodira” kao i da imam ogroman osecaj olaksanja jer posle svega nisam bila sama. Nisam mogla da verujem koliko su tudja iskustva i moje iskustvo bili slicni. Zelela sam da naucim jos. Pohadjala sam cas Smrti i Umiranja, pretpostavljajuci da ce to biti bezbedno mesto gde cu moci da budem iskrena. Kada sam napisala rad o svom iskustvu zivota posle smrti, moj instruktor je verovao da je to sto sam iskusila samo prozivod halucinacija zbog predoziranja lekovima.

Proslo je dosta godina dok nisam nasla prijatelje koji su znali da sam iskrena, vredna poverenja i verodostojna – prijatelje kojima sam mogla verovati da ispricam svoju pricu. Ovi prijatelji su me ohrabrivali da pricam vise o tome, da citam knjige o iskustvu zivota posle smrti, i da integrisem to sto sam naucila u svom zivotu.

Bilo je puta kada sam se osetila preplavljenom teskocama koje sam iskusila u svom zivotu, da sam molila Boga da dopusti da se vratim Njemu. Molila sam se da umrem, za sansu da ponovo iskusim to cudo. Pitala sam se zbog cega sam imala priliku da saznam koliko je zivot cudesan, kada sam onda imala manju zelju da zivim. Ali sam onda shvatila da razumevanje bezuslovne ljubavi, i iskustvo tolikog zadovoljstva, secanje tolike lepote i mira znaci da imam sansu da to iskustvo osetim ovde i sada, i cak pomognem drugima da razumeju – ne moram da cekam do svoje smrti. Imam secanja koja mi pomazu da obogatim svoj zivot ovde i sada.

Toliko se stvari promenilo poslednjih dvadeset godina od kad sam imala iskustvo zivota posle smrti i nisam sigurna koje promene su rezultat tog iskustva, a koje su promene samo deo odrastanja i sazrevanja. Verujem da iako sam provela polovinu svog zivota pokusavajuci da zaboravim svoju smrt, ipak me je to dosta promenilo.