Opis iskustva:

Sećam se da je bio divan dan, po pitanju vremena. I bio sam jako srećan što mi je mama dozvolila da dremnem u krevetu mojih roditelja, radije nego u mom, koji je bio na podu i tvrd. Njihov krevet je bio prijatan i mekan, i visok, imali su jastuke, i voleo sam to. Znam da sam trebao da legnem i da zaspim, ali bio sam previše uzbuđen. Počeo sam da skačem gore dole po krevetu i primetio bočicu lekova na vrlo visokom pisaćem stolu pored kreveta.

Hteo sam da vidim da li mogu da je dohvatim. Mogao sam. Znao sam da ne bi trebao da je diram, ali sam je uzeo. I onda sam počeo da se igram doktora i pacijenta. Doktor u meni bi prepisao, a pacijent u meni bi progutao. Dok bočica nije bila prazna. . .

Ne sećam se kada sam se onesvestio. Sećam se da sam iznenada video sebe odozgo. Na sredini kreveta, sa moje strane, noge i ruke u položaju kao da trčim. Nisam osećao ništa posebno što sam bio van tela ni što sam gledao sebe. Sećam se, jasno, mislio sam da je smešno što izgledam kao da trčim a u stvari "spavam."

Iznenada sam bio "usisan unazad" (ogromnom brzinom), kao "kroz krov". Onda najcrnje crno. . . ništavilo. . . Nisam video ni tunel, ni svetlo. Samo crnilo. Ono nije izazvalo strah. Osećao sam se sasvim dobro, nekako kao ravnodušan posmatrač. I sve kao da se dešavalo jako brzo, nisam imao vremena da razmislim.

I onda sam bio kod Kuće. Zemlja i ovaj život su bili ružan letnji kamp kao poređenje, i znao sam da želim da ostanem. Nisam hteo da se vraćam u kamp. To je sve što znam. Nisam video "Boga" ali osećao sam kao da sedim u krilu zagrljen rukama najdivnijeg, punog ljubavi (džinovskog) "roditelja". Tu sad postaje frustrirajuće jer nema, niti će ikada biti reči da prenesu kakav je to osećaj. . .

Grozim se da koristim reč "Bog," zbog ogromne izopačenosti koju smo mi ljudi načinili od tog koncepta, ali koristiću je od sada nadalje, jedino zbog jednostavnosti.

Sedeo sam u Božijem krilu, ouhvaćen u najtopliji zagrljaj, i odmah se uključio u "konverzaciju". Komunicirali smo - telepatski? Ne znam kako drugačije to da opišem. Nisam želeo da se vratim. Na to sam se usredsredio. Bio sam kod Kuće. Volim što sam kod Kuće, samo me pustite da budem kod Kuće. Ali Bog me držao čvršće (na najbolji način), i pokazivao mi život kome moram da se vratim. Moje vidno polje je bilo slično kao da sam unutar TV-a i gledam film.

Mada sam znao da je to ono što se dešava, imao sam 3 godine. Koliko toga sam mogao da uradim. Jedina stvar koje se sećam u pogledu "retrospektive života" je: vidim sebe kako stojim kraj kolevke mog mlađeg brata, na stolici, i gledam ga. U vezi emocionalne privrženosti, mogao je biti neki neinteresantan kamen na gomili neinteresantnog kamenja. Ništa nisam osetio, i to je učinilo da "Bog zaplače." Što je pakao. Bukvalno. Odmah sam znao da je ljubav jedina važna stvar. Na drugom mestu kroz iskustvo, ogromna količina informacija bi mi iznenada postala poznata, u trenu. Opet, teško je opistai rečima. Reči izgleda više onemogućavaju.

Pošto sam rasplakao Boga (kažem to sa dozom humora), život mi je pokazan u obliku dugačkog puta. . . i nije izgledao kao put koji bih izabrao za putovanje (mada sam znao da sam Ja izabrao taj put). Video sam mnoga različita mesta gde ću živeti i ljude koje ću upoznati. Poslove. Iskustva. Previše tuge. Nisam to želeo. Ali Bog je samo nežno nastavio da mi pokazuje da se vraćam nazad.

Film je nastavio da se odvija, put se nastavio. . . tako brzo. . . tako mnogo "informacija". Ličnih, opštih. Najvoše o Misli i Ljubavi. I dalje niz put, kasnije u mom životu, izgleda da je putovanje postalo prijatnije. Bog mi je rekao (sledi traljav zemaljski prevod) da budem iskren, "sledi znake" i sve će biti dobro. Potpunost Božije ljubavi za mene je bilo preovlađujuće osećanje/razumevanje, u svakom trenutku (srećom, taj osećaj je ostao uz mene, mada ga više ne razumem obavezno). . .

Sledeća stvar koje se sećam je kako sedim na prednjem sedištu automobila između mojih roditelja, napuštajući bolnicu.

Da li ste imali pregled prošlih događaja iz svog života? Video sam kako posmatram mog brata i ne osećam ništa, kako sam prethodno opisao. Znam da je moj nedostatak osećanja i potpuna nezainteresovanost za njega loša stvar. Znam da treba da "osećam ljubav" prema svima. Užasno osećanje što sam "rasplakao Boga" učinilo je da znam da nikad više ne želim ponovo da rasplačem Boga. Ne znam kako je to moglo da izmeni moj život jer sam bio jako mali kad se to dogodilo, ali svaki dan moga života od tada, je o tom iskustvu. Ono je uvek samnom. To me takođe muči, jer još uvek ne osećam baš ništa za mog brata, a nemoguće je prevariti Boga. Tešim se sa znanjem da sam dao mnogo ljubavi svetu, ali mnogo više sam obuzet mojim neuspesima nego zadovoljan "postignućima". Moja osećanja prema bratu su merilo, u tom iskustvu, i nisam uspeo da promenim ništa od moje treće godine. Vrlo tužno.

Da li su se vaše veze promenile, posebno kao rezultat vašeg iskustva? Nisam siguran. Voleo bih da me je iskustvo magično proželo sposobnošću da OSEĆAM ljubav prema svakome. Ljudi kažu da sam najtrpeljivija osoba koju su ikada sreli, ali u svom srcu znam koliko sam netrpeljiv. Da sam "Bolji od drugih" ne znači ništa. Mi se "takmičimo protiv" sebe, niko drugi nije važan. Ne osećam mržnju prema nikome, ne zavidim, ne ljutim se. Da li bih bio drugačiji da nisam imao ovo iskustvo? Ne znam. Ali znam da mi je mnogo lako da ne osećam ništa prema mnogima, i to me jako boli. Intelektualna ljubav je druga stvar. Iskustvo me nagoni da nastavim da pokušavam, ali mi takođe ne da mira jer nisam uspeo. Nisam OSETIO ljubav prema svima. Samo ne mrzeti druge nije dovoljno.