Opis iskustva:

Moje prvo iskustvo klinicke smrti je bilo 1995. godine i imala sam 45 godina. Imala sam teski slucaj infarkta i naknadno mi je bio ugradjen trostruki bajpas. Nakon operacije, imala sam cudno distinktivno secanje prelaska u drugu dimenziju ili mesto. Nekoliko meseci posle toga nastavila sam sa misljenjem da je to secanje bilo uzrokovano lekovima koje su mi dali, ali sam posle nekog vremena pocela da verujem da je u pitanju bilo nesto drugo.

Odlutala sam na mesto takvog mira i spokoja koji je bilo nemoguce objasniti. Videla sam plavo nebo, plave boje koju nikada pre nisam videla. I dan danas kad pogledam u nebo dobijem osecaj mira. Videla sam travu koja se nezno lelujala na vetru preko valjanih brda. Ali nije bilo osecaja povetarca i nije bilo nikakvog zvuka. Bilo je vrlo tiho.

Nisam govorila ali kao da sam veoma sporo lebdela nad poljanom. Ovo mesto je bilo ispunjeno toplinom, mirom i neobasnjivim osecajem ispunjenosti i stapanjem sa univerzumom.

Dok sam veoma sporo lebdela nad brdima i upijala predivan osecaj toplote, videla sam “slike u ramovima” svoje dece na horizontu. To nisu bile jedne te iste slike, vec slike kako me gledaju veoma zabrinuti. Zeleli su da se vratim da bih bila sa njima. Bila sam im potrebna i nista mi nisu govorili. Ali sam mogla da ih cujem iako se njihove usne nisu pomerale.

Tada sam znala da moram da napravim izbor. Jer ako ne napravim izbor, necu se vratiti.

Da sam nastavila dalje, bila bih zauvek obuhvacena ovim mirom i toplinom. Bilo bi lepo da sam nastavila dalje. Vratiti se bi znacilo vratiti se na mesto bola. Na mesto puno bola i odgovornosti. Na mesto bola, emocija i stresa zivota. Odlucila sam da se vratim jer je mojoj deci bila potrebna pomoc i da ih usmerim na pravi put. Njihova buducnost je zavisila od mene. Jos uvek nije bilo vreme da odem. Deca prosto nisu bila spremna da nastave bez mene. U instantu sam se vratila.

Nisam videla ni svetlost ni andjele ni nijednu osobu ili sveca iz religije.

MOJE DRUGO ISKUSTVO KLINICKE SMRTI SE DOGODILO 1997. GODINE. Imala sam jako teski saobracajni udes sa manjim povredama. Kada sam bila zaglavljena u kolima, nisam osecala nikakav bol iako je moja karlica bila slomljena na dva mesta, moja repna kost prelomljena, jedno rebro mi je probusilo pluca, imala sam prelom lobanje i imala sam razderotine po licu, a deo mog uveta je bio odsecen.

Dosta meseci posle toga sam se secala udesa i imala ruzne slike u svom secanju, ali sam imala kompletno i pozitivno secanje klinicke smrti kada sam postala dovoljno svesna da pricam o tome i ostanem budna bez onesvescivanja.

Prvo sam pocela da pricam svom sinu o svom iskustvu a kada sam se osetila dovoljno sigurnom, pocela sam i drugima da pricam o tome. Ponovo sam pokusavala da procenim da li je ovo iskustvo zbog lekova ili cak signala iz mozga kad fizicko telo pocinje da umire.

Ponovo sam videla mesto topline, ljubavi i prijateljstva. Licilo je na tunel ali ne na obican kruzni tunel, vise je to izlgedalo kao neki tunel na setalistu koji povezuje zgrade ili prodavnice. Tip tunela koji se izvija preko ulice. Ne uski tunel vec siroki tunel. Hodala sam blizu toga, ili sam osecala da sam hodala ali ne secam se da su se moja stopala kretala. Nije bilo svetlo na svakoj strani setalista ali nije bilo ni mracno.

Kada sam dostigla kraj tunela, mogla sam da vidim ljude. Mogla sam samo da im vidim gornji deo tela, od stomaka ka na gore. Uopste se nisam plasila. Svi su se smesili i bili srecni.

Videla sam lica koja sam prepoznala. Videla sam svoju dedu i svog oca. Iza njihovih tela je bilo veoma mracno i osetila sam prisustvo mnogo ljudi iza njih.

Neko mi je pruzio ruku da me pozdravi. Mislim da je to bio moj otac. Umro je zbog Alchajmerove bolesti i bio je jako zbunjen u dane pre svoje smrti. Ali sada je stajao uspravno i izgledao je veoma zdravo, i onda sam se setila koliko je ustvari bio nizak. Svi ovi ljudi su bili jako srecni da me vide.

Tada sam osetila potrebu da se vratim medju zive. Nije to bio neki uzasan osecaj samo je bilo vreme za odluku. Ipak, mislim da odluka da se vratim nije bila moja. Osetila sam da je neko doneo tu odluku umesto mene.

Moja ruka je jos uvek drzala (ali nismo se pozdravljali kao da smo se tek sreli) ruku osobe koja me je prva pozdravila. Ta ruka je bila veoma topla i umirujuca. Moja ruka se polako i nezno odmakla dok sam lebdela nazad u svet zivih. Ta ruka me nije cvrsto drzala, vec veoma nezno.

Onda je sve bilo gotovo. Vratila sam se.

Negde u svom ovom iskustvu ili sta je vec bilo, secam se vrata braon boje sa staromodnom porcelanskom kvakom a oko tih vrata crna pozadina. Znala sam da je na drugoj strani vrata bio religijski fenomen i verovatno sam BOG. Ova vrata su uvek tu, dostupna za svakog. Mogu proci kroz ta vrata kad god zelim. Imam osecaj da je moja ruka obrnula kvaku da sam mogla da prodjem kroz ta vrata kad god sam zelela.

U retrospektivi, vise se ne bojim umiranja.

Jedan distinktivni osecaj koji imam je da su neki ljudi presli na drugu stranu protv svoje volje i bez izbora i osecam se jako tuzno zbog njih. Oni su tamo srecni jer su se navikli ali bi oni rado ostali u stvarnom svetu kako bi proveli vise vremena sa svojim voljenima.

U proslosti sam bila religiozna, ali vise nisam. Ali imam veliko postovanje za duboko religiozne ljude.

Imala sam privilegiju da vidim ono sto samo par ljudi uspe da vidi i srecna sam da sam to iskusila. Uzivam da govorim ljudima o tome, ali sam veoma oprezna kome govorim o ovome.