Opis iskustva:

Nije mi bilo dobro oko nedelju dana. Imala sam jak stomačni bol i otišla sam na zakazano kod doktora oko podne. Skoro da sam otkazala doktoru jer se oko 10h bol bio smanjio. Kada sam stigla kod doktora u ordinaciju brzo sam pregledana i on je naredio hitno ultrazvuk. Tokom ultrazvuka su stali i bila mi je rezervisana hitna operacija u 12:30h tog dana.

Uspavana sam u operacionoj sali kad sam iznenada počela da lebdim izvan mog tela. Osećala sam se slobodno, mirno, nije bilo bola i pogledala sam dole a oni su radili kompresije na meni. Nastavila sam da lebdim i pojavio se tunel. Prelep tunel sa blistavim svetlom na kraju (svetlo je bilo sjajnije od sunca ali nije smetalo očima i bilo je čisto belo svetlo). Znala sam da sam umrla i da ostavljam za sobom 5-6 meseci staru bebu i muža ali nisam marila. Htela sam da idem svetlu. Htela sam da idem kući.

Kada sam došla u svetlo poznavala sam sve tamo i oni su bili jako srećni što me vide i poželeli su mi dobrodošlicu kući. To su bili sve preminuli rođaci - nikog nisam srela pre toga ali sam ih sve znala. Oni su se takođe pojavili u ljudskom obliku da bi ih prepoznala ali nekako to nije bio njihov pravi oblik sada (nešto sam osetila). Imala sam vezu sa svakim i gotovo kolektivnu svesnost (ne znam kako to da opišem). Upravo sada imam mnogo emocija kada se setim toga, ali pre nego što sam videla sve kada sam prošla u svetlost, osetila sam kao da je prekrivač ljubavi bio omotan oko mene. Ovde nema osećanja (u sadašnjosti) koji mogu izraziti ljubav ili osećanja. Sve je bilo "čisto", najsvetlije plavo, zeleno, crveno, žuto, belo, purpurno itd. To je bilo kao da je uklonjen filter da bi se videla čistota svega.

Okrenula sam se i pošla na desno gde sam mislim videla da je bio Bog. Čista energija ali znate ko je to i ogromnu mudrost koja je unutra. Bog mi se obratio saopštivši da poruka koju ću poneti nazad jeste ljubav. Svi mi treba da živimo u ljubavi.

Sledeće što sam videla je livada u planinama neopisive lepote. Nebo je bilo najplavlje plavo, trava je bila najzelenije zelena - sve boje su krajnje blede prema onima tamo i videla sam moju baku kako trči sa decom ka meni. Uzela me je za ruku i bile smo na početku mosta preko malog brzaka - razgovarale smo kako se činilo satima o mom životu otkad je ona umrla (ja sam tek napunila 9 kada je ona umrla). Takođe smo razgovarale kada mi je rekla da je umrla, i da je došla da se pozdravi dok se ne sretnemo ponovo i da ne budem tužna. Bila je tako živa i zdrava (umrla je od tumora na mozgu). Rekla sam joj koliko mi nedostaje i ona je rekla da pazi na mene i mog sina. Onda je rekla nešto što nisam očekivala, da moram da se vratim nazad i da još nije moje vreme. Rekla je da treptaj oka može biti 80 godina u našem vremenu ali to vreme je napravio čovek. Tamo nema vremena. Shvatila sam šta je mislila. Rekla sam da želim da ostanem a ona je odgovorila da nije moje vreme.

Iznenada sam padala nazad kroz tunel, svetlo se udaljavalo i iznenada sam osetila sav taj bol, mučni bol zbog povratka u telo. Dok sam padala u telo oni su još radili kompresije na meni.

Sledeća stvar koju znam probudila sam se u sobi za oporavak i bolničarke su pozvale doktora da sam se probudila. Bilo je mnogo zabrinutosti oko mene. Bila sam zbunjena i krajnje ljuta što sam ponovo u mom telu.

Trebalo mi je 4 godine da iznesem ovaj događaj mužu i onda me je on omalovažavao tvrdeći da sam luda. Nisam o tome više progovorila 10-tak godina. Za to vreme sam se razvela i ponovo sredila svoj život. Još uvek sam ljuta što sam ovde ali pomirila sam se sa tim i ljutnja je prošla. Znam da ću se vratiti tamo kad dođe moje vreme.