Opis iskustva:

Kada mi je bilo deset godina moji roditelji su se razveli. Bilo je to 1976 god. čini mi se Oktobar. Kako god porodica se razdvojila i pre nego što ste se okrenuli živeo sam kod babe i dede. I posle nekog vremena sam shvatio da naša porodica nikada više neće biti ponovo zajedno. Tako da sam jedne noći otišao u krevet plačući. Tada sam zario lice u jastuk jer nisam hteo da me baba i deda čuju.

Pretpostavljam da sam izgubio svest tom prilikom i počeo da osećam pomalo vrtoglavicu i da sam vrlo slab. Sledeće što sam video je moje telo ispod mene. Bilo je vrlo bledo i nije dizalo lice iz jastuka, ali za mene to nisam bio ja jer sam bio iznad tog tela koje je bilo moje. Pretpostavljam da sam bio metar i po iznad i onda sam imao taj osećaj vučenja kao što vas struja vuče na plaži kada se povlači plima. I onda sam počeo da se okrećem dok se nisam okrenuo prema uglu plafona. Tada je bila eksplozija belog vrlo vrlo blistavog svetla.

Onda je soba počela da bledi a svetlo primilo oblik tunela koji me je okružio. Tada sam bio povučen velikom brzinom i neko je bio samnom i osećao sam se bezbedno i voljeno i smireno. Ta osoba je bila providna ali sam i dalje mogao da vidim kako mi se osmehuje i govori mi ali ne ustima već umom mi govori "sve je u redu" i onda smo bili na tom mestu prelepog toplog svetla i miliona i miliona ljudi koji su svi govorili "Bliži se vreme" "Budi spreman za taj dan", bilo je to kao glasna buka, ali je izgovarano sa puno ljubavi i muzika je bila takva da ništa slično nikad nisam čuo do tog dana. Išla je pravo kroz vas i vi ste bili muzika takođe.

Onda sam video to veoma sjajno biće svetla, tako blistavo da niste mogli da gledate u njega. Pokušao sam da gledam ali bilo je previše sjajno, i taj glas mi je rekao "Nije tvoje vreme" "Imaš mnogo da učiš, idi uči""Ne brini se bićeš samnom jednog dana" "Odlazi sad od mene". Nisam želeo da idem ali nisam imao izbora kod toga. Počeo sam da se okrećem i vraćam nazad prema svetlu tunela samo što je bilo mnogo brže nego pre. I sledeća stvar vratio sam se kroz svetlo i moju sobu i video moje telo i nisam uopšte hteo da se vratim. Borio sam se čime god sam mogao ali bio sam tresnut pravo u telo, i ono je bilo hladno, ukočeno i teško i onda sam osetio taj hladni vazduh kako juri u moja pluća i čuo glas kako kaže "Diši" i bio sam budan, kašljao, gušio se i tresao jer sam bio tako hladan ali nisam uopšte mogao dobro da se pomeram i posle nekog vremena sam počeo da se pomeram malo bolje i bio topliji. Posle toga sam prišao religiji, čitanju knjiga i biblije mada nisam razumeo mnogo toga želeo sam da učim.